Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Milenka Matić (Blog o socijalnom uključivanju)

Igra je sveprisutan i univerzalan aspekt detinjstva, globalno prepoznat po svojoj važnosti za razvoj dece. Ona pruža deci dragocene mogućnosti zabave i učenja. Značaj igre u detinjstvu doveo je i do njene česte upotrebe u proceni razvoja deteta i u sprovođenju psiholoških i obrazovnih intervencija.

Pojam igre nije jednostavno objasniti. Postoji mnoštvo definicija igre i većina njih podrazumeva nekoliko stvari: 1) igra je slobodna, dobrovoljna aktivnost, 2) igra je samoj sebi svrha, 3) igra je spontana aktivnost, 4) igra je oslobođena spoljašnjih pravila, i 5) igra traži aktivno učešće onih koji se igraju.

Igra podrazumeva određeni stepen autonomije jer deca imaju aktivnu ulogu u kreiranju sopstvenog iskustva. Dok se igraju, deca preuređuju svoje svetove kako bi im bili ili manje zastrašujući ili manje dosadni (Sutton-Smith 1999). Igra se ispoljava na mnogo načina, uključujući pokretne igre poput trčanja ili skakanja, simboličke igre ili igre uloga, društvene igre i igre sa pravilima, konstruktorske ili didaktičke igre. Kroz sve ove raznolike oblike, igra je generalno prepoznatljiva po spontanoj, dobrovoljnoj i nepredvidivoj prirodi i praćena je zadovoljstvom i uživanjem.

Igra, takođe, nudi idealnu priliku za roditelje da se angažuju u zajedničkim aktivnostima sa svojom decom. Iako nakon napornog dana prepunog obaveza igra sa detetom može predstavljati dodatan napor za roditelje koji žele da se odmore, ipak je od značaja pronaći u dnevnom rasporedu vreme za igru.

Kako se igrati sa detetom?

Deca vole da provode vreme sa roditeljima. Važno je da vreme koje roditelji provode sa decom uključuje odnos jedan prema jedan sa svakim detetom, ali i zajedničko vreme odraslih i dece u kući. Pokazalo se da igra roditelja i deteta doprinosi detetovoj sposobnosti da daje strukturu ranim socijalnim interakcijama.

Igra gradi jedinstvenu vezu deteta i roditelja. Zajednička igra i aktivno učešće detetu daju do znanja da je voljeno i cenjeno. Važna je karika ulaganja u budućnost jer otvara vrata za razmenu informacija o problemima i nedoumicama kada se za tim ukaže potreba. Igranje i posmatranje deteta u igri pomaže roditelju da upozna i shvati jedinstvenost svakog deteta. Takođe je, kažu stručnjaci i stručnjakinje, sjajno sredstvo za smanjenje stresa za umorne roditelje.

Može se reći da porodice koje se zajedno igraju više sarađuju i imaju otvoreniju komunikaciju. Sve aktivnosti sa decom višestruko su uzvraćene kroz povećanje samopoštovanja, socijalnih veština i osećaja povezanosti koji deci i tinejdžerima pomažu da bolje rasuđuju kada se suočavaju sa poteškoćama i iskušenjima.

Roditelji mogu da pomognu da vreme igranja bude ugodno, produktivno i sigurno. Evo nekoliko predloga kako da pomognete detetu i organizujete mu prostor za igru koji će biti prilagođen za njega i njegove potrebe:

• prostor za igru treba da je, na prvom mestu, bezbedan, i čist;
• prostor treba da je organizovan tako da se izbegne preterana stimulacija – nije korisno  „zatrpavati” decu sa mnogo različitih igračaka i senzacija odjednom;
• deca treba da imaju slobodu da započetu igru prekinu, kako bi se usmerila na nove ideje, pa da joj se nakon nekog vremena vrate;
• dečije igračke treba skladištiti na sigurnom mestu, ali ih učiniti i lako dostupnim detetu/deci.

Deca različitog uzrasta traže i iniciraju različite oblike igara i podrške odraslih.

Bebama je najdraža igračka vaše lice, odnosno lice osobe koja se o njoj brine. Gledanje lica roditelja, slušanje njihovih glasova je za bebu najznačajnija igra. Na osmeh uzrvratite osmehom, na bebino gugutanje odgovorite, pevajte i pričajte vašoj bebi. Bebe su u stalnom procesu samootkrivanja, uče o svetu koji ih okružuje gledajući, slušajući, žvaćući, mirišući i hvatajući. Potrebne su im sigurne igračke koje privlače sva njihova čula i podstiču njihovo interesovanje i radoznalost. Kako raste, beba postaje slobodnija u osvajanju novih dostignuća i savladavanju veština. Počinje da istražuje predmete prstićima i ustima, te je važno omogućiti bebama igračke i predmete koje mogu da uzimaju, hvataju, stavljaju u usta, manipulišu njima, igračke koje prave buku i zveče. Jedna od omiljenih igrica beba je igra skrivanja („peekaboo“) bilo osobe ili nekog predmeta. Od mnoštva igračaka valja pomenuti zvečku. Tako jedostavno, a moćno sredstvo koje podstiče razvoj sluha, doživljavanja i razumevanja zvuka.

Jednogodišnjaci uvežbavaju prve reči, prave prve samostalne korake, te su skloni stalnom istraživanju okoline i zato im je važno obezbediti sigurno okruženje za sve pokretne aktivnosti: puzanje, podizanje uz predmete, samostalne korake. Mala deca imaju izvesni osećaj opreznosti, ali ipak odrasli moraju da ih drže na oku jer u tom uzrastu vole da se svuda penju, skaču sa visine, valjaju se i motorički su veoma angažovana. Otvaranje i zatvaranje fioka, prevrtanje i skrivanje stvari na različita mesta – sve su to načini na koji se mališani igraju, istražuju svoj svet i uče.

Nestrukturirana igra je važna u uzrastu takozvanih todlera, odnosno dece uzrasta od jedne do tri godine. Ovo je igra koja se spontano dešava, u zavisnosti od toga šta dete zanima. Dobro je pustiti dete da samostalno kreira tok igre. Prepuštanje inicijative omogućava detetu da koristi svoju maštu i samostalno donosi odluke. Kada se dete igra, možete da mu postavljate pitanja koja ga podstiču da vam govori o tome šta radi. Takođe, pokazivaće interesovanje za igrice koje predstavljaju imitiranje odraslih (na primer telefoniranje, guranje kolica za bebe). Možda ćete primetiti da vaše dete želi ponovo da igra istu igru ili čita istu knjigu više puta. Ponavljanje aktivnosti je način na koji mališani savladavaju veštine i razumeju šta mogu očekivati u određenim situacijama.

Deci uzrasta četiri i pet godina će prijati da se kroz igru kreću između stvarnosti i mašte. Na primer, dete tada voli da se igra porodice, pa odrasli treba da mu omoguće da učestvuje u nekim prilagođenim kućnim poslovima. Mogu i da slažu veći broj kocki (oko deset) i grade kule od njih. I u ovom periodu detetu je važna pokretna aktivnost, pa u skladu sa svojim individualnim razvonjim tempom, verovatno će voleti skakanje i penjanje, šutiranje lopte i razne igre koje uključuju trčanje. Uloga odraslih je da ohrabre dete da isproba razne pokrete u sigurnom okruženju. Predškolci su (još) spretniji u pokretnim igrama (preskakanje konopca, igre sa hvatanjem, gađanje nekog cilja loptom), mogu da razvrstavaju stvari po nekoliko kriterijuma, i u stanju su da poštuju pravila zajedničke igre sa drugom decom.

Deca mogu da se igraju i stvarima koje već imate kod kuće. Deci su često od kupljenih igračaka interesantniji različiti pristupačni materijali i predmeti: u svakoj kući se mogu naći plastiče posude sa poklopcima, velike kartonske kutije, hartija za cepkanje, kuhinjska folija za gužvanje, flaše punjenje sitnim predmetima i dobro zatvorene koje služe kao zvečke, plastelin pravljen u kućnim uslovima, čist prostor za puzanje, male kutije zatvorene selotejpom za nizanje, građenje itd. Svaki od ovih predmeta može se koristi u skladu sa razvojnim uzrastom deteta, tako da igranje sa njim predstavlja izazov za dete.

Igranje sa detetom podrazumeva aktivno posmatranje, slušanje, podržavanje, razgovor i razumevanje. I još jedna važna stavka igre jeste da se ne preporučuju različiti načini igranja i igračaka za devojčice i dečake, posebno kada podstiču stereotipe o rodnim ulogama. Dečaci i devojčice podjednako teže da se razvijaju u svim oblastima. Zato nema potrebe ograničavati ih u izboru igračaka i igara.

Literatura:

Sutton-Smith, B. (1999) Evolving a Consilience of Play Definitions: Playfully

———-

Tekst „Uloga roditelja u dečijoj igri” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Milenke Matić možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.