Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Valerija Spasojević (24) prvu internet prezentaciju napravila u šestom razredu osnovne škole

Beograđanka Valerija Spasojević je kao mala puno čitala o Tesli, obožavala je robotiku u Srednjoj politehničkoj školi, Mašinski fakultet je napustila posle prvog semestra, a sa troje kolega je u 20. godini osnovala firmu iza koje je, posle tri godine rada, ostalo stotinak sajtova i jedan robot.

U biografiji Valerije Spasojević (24), Beograđanke koja će uskoro postati stanovnica Berlina, između brojnih poslovnih uspeha upisano je da je tri godine imala firmu „HLT studio”. Kada ju je osnivala u leto 2014. godine, pratili su je začuđeni pogledi šalterskih radnika u Agenciji za privredne registre i Poreskoj upravi – kako neko tako mlad registruje firmu, i to iz aj-ti sektora.

Svetlooka Valerija je u tom trenutku imala dvadeset godina, ušteđevinu od 400 evra, podršku roditelja i troje drugara koji su uskoro postali „radnici“. Naziv je osmislila još kao 16-godišnja devojčica, a prvi sajt je izradila u šestom razredu osnovne škole.

– Imala sam nekoliko divnih knjiga o Nikoli Tesli i jako sam volela da ih čitam. Takođe, uvek sam nešto sklapala, lemila, puno sam se igrala na kompjuteru, zanimalo me je da programiram.

Iako odličan đak, na čuđenje roditelja, odlučuje da upiše smer robotike u Srednjoj politehničkoj školi. Zahvaljujući angažovanim profesorima i obilju prilika za praktičan rad, ti dani su joj ostali u najlepšem sećanju. Počela su da stižu prva priznanja, poput nagrade Mladih istraživača Srbije i Hrvatske.

U svet preduzetništva, kako kaže, ušla je spontano.

– Uvek su me zanimale različite oblasti. Čak su mi roditelji i nastavnici govorili da sam dobra u mnogim stvarima i da bi trebalo da se fokusiram na jednu, dve. Ali meni to nije bilo dovoljno. Baš kao što ne mogu da radim ono što ne volim.

Zato je odlučila da posle prvog semestra i četiri položena ispita napusti Mašinski fakultet. Osetila je da tamo ne može da radi i nauči ono što je zanima.

Iako je želela da ode u Australiju, Valerija će od jeseni biti stanovnica Berlina, gde će raditi u jednoj velikoj svetskoj kompaniji

Te dane „dokolice“ ispunjavala je praveći, kako kaže, „sajtiće” i lepeći etikete preko omladinske zadruge. Onda su je pozvali da bude asistent sistem administratora u Beogradskoj otvorenoj školi (BOŠ). Prva redovna primanja uticala su da stekne osećaj zadovoljstva i samostalnosti. U isto vreme dobija poziv da predaje deci o robotici, veb dizajnu… Odlučuje se za stepenicu više, pa aplicira na neke adrese i počinje da radi u jednoj  švajcarskoj kompjuterskoj kompaniji, u Beogradu. Tu međutim ostaje godinu dana i od ušteđevine koja nije bila više od prosečne plate u Srbiji, u iznajmljenom stanu, sa troje drugara otvara svoju firmu.

Kako su te 2014. godine Srbiju zadesile velike poplave, iako je od savetodavca u Nacionalnoj službi zapošljavanja imala obećanje da će dobiti pomoć, ni ona, a ni drugi mladi preduzetnici nisu pomognuti, jer su sredstva preusmerena ugroženom stanovništvu.

– Nije mi bilo teško, ali sada kada se setim da sam radila po 13-14 sati, da smo ostajali preko noći da završimo neki sajt, prosto ne mogu da verujem, sumira danas Valerija prva preduzetnička iskustva. U prvoj godini izradili su 40 sajtova, a tokom postojanja firme – do juna 2017. – skoro 100.

Kaže da ima sreću da njen sociijalni život nije trpeo. Otkriva da je malo specifična: ne voli da izlazi uveče. Drugare i drugarice, međutim, nije izbegavala, niti oni nju.

– Često su dolazili u firmu. Samo bi se pojavili i rekli: vi radite, mi ćemo da sedimo. To mi je puno značilo!

Na neke specifičnosti srpskog tržišta nije mogla da ostane imuna. Istovremeno, želja da se usavršava bio je motiv da dok radi u sopstvenoj firmi i kao programer i kao komercijalista i kao dizajner, paralelno traga za poslom u inostranstvu. Nažalost, i pored dve gotovo završene priče u Australiji, nije uspela da ode na ovaj kontinent. Sasvim slučajno aplicira za kompaniju u Nemačkoj i od ovog leta radiće za njih od kuće, a od septembra se seli u Berlin.

– Moje legitimno pravo je da tražim mesto gde ću se osećati profesionalno dobro. Mislim da još nisam spremna za Ameriku, mada ne znači da neću otići jednoga dana i tamo.

Od prošle godine Valerija onlajn studira kompjuterske nauke na jednom američkom koledžu.

Iako još nije napunila 25 godina, može da sumira dosadašnju karijeru:

– Postigla sam mnogo više nego što sam očekivala i sanjala.

Kaže da nije bila sentimentalna kada je gasila firmu, mada je opet naišla na začuđene poglede administrativnih radnika.

San joj je da jednog dana otvori sopstveni istraživačko-dizajnerski studio gde će se baviti praktičnom izradom savremenih robotskih uređaja

Na konkursu Exit fondacije i kompanije NIS za Mlade heroje 2016, Valerija je ovog proleća proglašena prvonagrađenom u kategoriji preduzetništva.

Pitamo je i gde sebe vidi za desetak godina? Odgovara da ne zna, ali da bi volela da ima studio u kome bi se praktično bavila robotikom:

– Obožavam da sklapam delove, lemim žice, postavljam da nešto radi.

Njeno delo je i robot-maskota akcije „Bitka za znanje ” Fonda B92 i Ministarstava prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Pre dve godine, Valerijin izum koji je osmislila sa kolegom našao se u grupi 10 nagrađenih od strane NASA na internacionalnom takmičenju za izradu senzora za odela astronauta – otuda je lako pretpostaviti da li će joj se želja ispuniti.