Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Sara Đurđević (Blog o socijalnom uključivanju)

Držim se za ogradu terase na jedanaestom spratu, oivičenu mojim paničnim strahom od visine. Pri samoj pomisli na skok padobranom zavrti mi se u glavi. Ipak ga s nestrpljenjem iščekujem. Hej, pa ja ću skakati iz aviona. Ali zaista ću da skočim!

Budući da bez poteškoća obavljam svakodnevne aktivnosti, nisam razmišljala o tome da moje oštećenje sluha može predstavljati problem pri planiranju skoka. Par puta mi je onako usput prošlo kroz glavu da bih mogla da pitam smem li skakati sa slušnim aparatima. Pri tome se nasmejem na zamisao da mi jedan aparat završi u Subotici, drugi u Novom Pazaru, a ja u okolini Rtnja. Onesvestiću se. Sigurno ću da se onesvestim od straha i uzbuđenja.

Soko zove orla!

Tek nakon obuke i završnih priprema pred ulazak u avion setim se da pomenem svoje oštećenje sluha. Instruktori ovu informaciju prihvataju odlično, da ne kažem pomalo nemarno. Cica, glavna i odgovorna za nas padobrance, prikazuje se kao energična i žustra u hitnim intervencijama. Proveravamo da li čujem toki voki sa i bez slušnih aparata, što podstiče aktiviranje brige u stomaku.

Iz nekog razloga, levi aparat je to jutro počeo da pišti, što znači da sam osuđena na celodnevnu žurku vanzemaljaca u uhu, koja možda potraje i duže – u zavisnosti od toga da li ću ići do komunalne policije (hoću reći u servis) ili ću ih pustiti da se umore i legnu da spavaju (tj. da pištanje prestane samo od sebe, što najčešće radim).

Zujanje slušnog aparata može da onemogući propuštanje drugih zvukova iz okoline, zbog čega je velika verovatnoća da neću čuti instrukcije preko radija, a jasno je da skidanje kacige i nameštanje „signala“ u toku letenja ne dolazi u obzir. Sa druge strane, ne smem da se usudim da krenem bez slušnih aparata, jer nisam sigurna da li ću dobro čuti na visini većoj od hiljadu metara, uz strujanje vazduha i snažan vetar. Ipak nemam iskustva skakanja padobranom, ne znam šta mi je činiti…

Orao ne čuje!

Sedimo u avionu. Jedan aparat sam ponela sa sobom, a drugi vratila u kutijicu. Nije me strah. I to me plaši. Razmišljam o tome kako ne postoji sigurnije mesto na kom bih mogla biti u ovom trenutku. Razgledam kuće, koje postaju bele tačkice i pripremam sebe na trenutak kada ću da se suočim sa visinom, izvorom svojih najvećih uznemirenja.

Ne sećam se skoka. Znam samo da se nisam uplašila. Da sam to uradila kao što obavljam najjednostavnije radnje, što me je iznenadilo i pomalo razočaralo.

Tišina.

Još pre instrukcije povlačim ručice dva puta, ne bih li se uverila da nisam odbacila padobran. Toki voki progovara. Hoću reći kašlje.

Zašto toki voki zvuči kao radio stanica koja između dva ogromna planinska masiva gubi signal? Prebledela sam. Ubrzo čujem dobro poznat Cicin glas, a aparat nastavlja da vrši svoju funkciju.

Momenat čiste sreće.

Klatim nogama kao da sedim na ivici terase. Da se uverim da je stvarno. Smejem se i govorim naglas: „Saro, pa ti letiš!“

Orao pao!

Približavam se zemlji. Prema instrukcijama sa obuke, pri sletanju bi nakon određenog signala trebalo da ispravim noge i povučem opruge kojima kontrolišem kretanje. Cica mi govori da skupim noge, što i učinim, spremajući se za naredni korak. U sledećem trenutku nalazim se na podu i padobran pada preko mene. Zar je trebalo ovako da bude?

Instruktor me pita jesam li dobro, trčećim korakom mi prilazeći. U redu sam, govorim, shvatajući da definitivno nije trebalo ovako da sletim. Osećam bol u desnom zglobu. Kroz glavu mi prolazi polaganje ispita u gipsu. Cica mi objašnjava da se toliko drala kroz livadu da sam i bez pomagala mogla čuti da mi je rekla da kočim. Ja je ipak nisam čula i to se nije desilo zbog slušnih aparata…

Kasnije mi je drug (sa kojim sa krenula u ovu avanturu) kroz smeh ispričao da sam dobila znak za kočenje kada sam već bila na zemlji. Iz njegove perspektive sam izgledala kao loptica skočica u toku višestrukog odbijanja od zemlju. Zaista je bilo smešno.

Šta se dešava kada preživiš svoj prvi samostalni skok?

Ne znam za druge ljude, ali ja ću opet da skačem. Ali tek kad mi se noga u potpunosti oporavi. To sam govorila sebi prvih par dana od skoka. Danas se ne bih složila sa tim. Zapravo, ne bih opet skakala. Bar ne sama.

Nogu nisam slomila, ali je bila otečena dve nedelje i bar mesec dana nisam mogla pristojno da hodam. Treba li da dodam da je to najbolje što je u ovakvoj situaciji moglo da mi se desi?

Šta bih uradila drugačije?

Lagala bih kada bih rekla da dugo nisam preispitivala svoju nesmotrenu odluku. Što zbog mogućih posledica, to zbog straha od ponovnog samostalnog skoka koji sam dobila. Nije mi žao što sam to uradila, ali sada verujem da bi pametnija odluka podrazumevala:

Informisanje preko interneta

Internet je kovčeg sa blagom, ako govorimo o količini informacija koje možemo pronaći, zato ne postoji lakša stvar od pretraživanja da li je neko već pisao o skoku iz aviona, kako on izgleda, na šta treba obratiti pažnju i, najvažnije, da li je neko pisao o skoku osoba sa hendikepom. Zato bi prva stavka bila pronaći odgovor na pitanje: „Da li je pametnije skakati sa slušnim aparatima ili bez njih?“

Pre par minuta sam napravila mini test i ukucala nekoliko ključnih reči na engleskom jeziku, nakon čega mi je na internet pretraživaču iskočio priličan broj tekstova o skoku osoba sa hendikepom, na koji način se on izvodi, da li je moguće skakati ukoliko neko ima problema sa sluhom… Isto to sam uradila i na srpskom jeziku, ali nisam pronašla ništa vezano za sluh (možda će neko uporniji imati više sreće). Onda sam ukucala „skok iz aviona osoba sa hendikepom“, nakon čega je bilo više izbora – pa koga zanima, neka čita.

Ostvariti kontakt sa padobranskim društvima

Možda najvažniji korak u procesu informisanja jeste kontakt padobranskih društava iz cele zemlje (počev od mesta gde želimo da skačemo) sa pitanjem da li imaju iskustva u radu sa osobama sa oštećenjem sluha i izabrati ono društvo koje jeste imalo iskustva i koje ima dobar pristup u radu. Kako to proveriti? Tu opet internet stupa na snagu.

A šta ako nije bilo takvih iskustava? Onda je najbolja opcija:

Tandem skok sa instruktorom

Čak i ukoliko su odgovori na sva prethodna pitanja afirmativni, nije loše pri prvom skoku uključiti instruktora, jer glavni cilj jeste iskustveno proceniti bezbednost, ponašanje slušnog aparata – koliko se čuje sa njim, da li mu vetar smeta i sve drugo što ste se pitali ili se niste pitali. Ali ovo isto važi za bilo koji drugi hendikep. Jer skok je velika stvar i uključuje akumulisanje ogromne hrabrosti koja ti je potrebna i neophodna, posebno ako moraš da vodiš računa o svom drugu Hendikepu.

Podela zaduženja i odgovornosti

Naglašavam da se u Srbiji osobe sa hendikepom u najvećem broju slučajeva nalaze na margini – u svakom mogućem smislu. Ako misliš da to nije tako, samo pokušaj da se setiš neke osobe sa hendikepom koju znaš, a koja je skakala iz aviona (ne računajući mene). Da li je to dve osobe? Jedna? Nijedna? U svakom slučaju, dovoljno je da se vratiš na podatak da internet pretraživač na srpskom jeziku prikazuje veoma mali broj tekstova o ovoj temi…

Ako izuzmemo šalu (ili ipak realnost) da osobama koje imaju teškoće sa kretanjem, vidom itd… ekstremni sport predstavlja sam izlazak na ulicu, korišćenje GSP-a i drugih javnih usluga, onda se logičnim sledom postavlja pitanje koliko su (pravi) ekstremni sportovi dostupni osobama sa hendikepom? I na koji način možemo da poboljšamo situaciju?

(…)

Tekst „Vodič za osobe sa oštećenjem sluha: Kako (ne) treba skakati iz aviona padobranom” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.