Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Snježana Jolić (Blog o socijalnom uključivanju)

Svakog septembra podsetim se dana kada sam bila školarac. Svaki početak školske godine donosio je radost i tugu. Radost jer sam nakon letnje pauze ponovo bila u društvu svojih drugara, a tugu, jer je to značilo odlazak od porodice sa kojom sam se viđala ponovo tek o praznicima ili za poneki vikend. Ipak, drugari u internatu su bili jedna nova porodica i svi smo se čvrsto držali jedni za druge, kao da ćemo potonuti ako nismo zajedno. Nije to bilo ni čudo, jer smo svi delili istu koricu hleba i istu sudbinu daleko od svojih roditelja. Završetak školovanja, bar osnovne škole, obeležio je rat. Kao deca sa prostora cele bivše Jugoslavije, otišli smo na razne strane sveta, svako za svojom sudbinom tražeči neko novo mesto pod suncem. Pogubili smo i kontakte. Često sam se pitala gde je ovaj ili onaj.

Društvene mreže su donele neki novi vid povezivanja ljudi, pa sam tako putem njih pronašla i puno drugara iz osnovne škole. Svaki novi pronalazak starih prijatelja mi je donosio novu radost, ali ponekad i tugu. Tugovali smo za prošlošću, ali na žalost, sa nekim i zbog sadašnjice. Najviše me je pogodila sudbina dve drugarice, koje su, tražeći dvoju sreću, ušle u nesrećne brakove. Znam da nije lako u malom mestu biti devojka sa hendikepom. Obeležena na mnoge načine. Naravno, u takvim mestima obično mora ići sve nekim svojim ustaljenim redom, a jedna stvar u tom redu je i udaja. Vrediš onoliko koliko te komšiluk oceni, kakav te momak zaprosi i koliko imaš dece. Ako nisi udata, jednostavno nemaš vrednost. Ako nemaš dece, nemaš vrednost. Ako imaš hendikep, tvoja šansa za udaju se smanjuje, kao i broj prosaca. Obično onda biva: daj šta daš, pa te tako nešto ubedi okolona, običaji, a nešto ubediš i sam sebe kako je prosac koji se našao baš dobar momak kad te hoće.

Tako su ove dve moje drugarice – od kojih je jedna kao devojčica bila lepa kao slika i oko koje su se dečaci, u doba kad hormoni počinju da rade svoje, obletali kao pčele oko cveta, a druga simpatična ali poprilično zatvorena – našle i svoje muževe. Ona lepa se udala za pijanicu koji je maltretira, tuče i sa kojim je rodila četvoro dece. Lepa deca, baš kao njihova mama nekada, ali koja je sad samo senka one lepe devojčice. Pokušala sam u njenom pogledu pronaći nešto poznato, onu iskru vragolice koja hrabro korača u život. Na žalost, nisam je našla. Ma nisam ni nju prepoznala. Da mi nije rekla ko je, verovatno se nikad sama ne bih setila.

Drugu, onu povučenu, kaže, muž ne tuče, ali je tvrdoglav, želi da je sve po njegovom. Vidim i u njenom oku tugu i gledam njene dve devojčice, još lepše nego nekada njihova mama. Ipak, ono što me raduje je to što ona još uvek želi da se bori. Nije se predala. Možda je čak i veća lavica nego kad smo spavale krevet do kreveta.

Znam da su mnoge osobe sa hendikepom maltretirane i unutar svojih primarnih porodica. Otac, brat, čak i majka, svesno ili nesvesno, nameću svoju volju i ne dopuštaju svom detetu, sestri, bratu, da iskoristi sve svoje talente, znanje i umeće. Skrivaju ih po sobama i podrumima, tuku, izgladnjuju i muče. Mrze i sebe i njih, i teret koji im situacija nameće. Znam čak i roditelje koji žive na račun hendikepa svog deteta. Mole i kukaju na sve strane, varaju i kradu. Znam da će mnogima sve ovo zvučati nemoguće, ali samo zato što se o nečemu ne priča – ne znači da ne postoji.

(…)

Tekst “Vrediš” Snježane Jolić u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.