Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Transkript govora Marije Cvejić na 37. Beogradskom Ignite-u “Uključi se br. 4” (25. oktobar 2016., Impact Hub, Beograd)

Moje ime je Marija i predstaviću rad svoje druge porodice, Udruženja građana “Atina” za borbu protiv trgovine ljudima i rodno zasnovanog nasilja.

Od početka izbegličke krize, Udruženje građana “Atina” pružalo je podršku najranjivijima iz izbegličke populacije, ljudima iz Sirije, Iraka, Avganistana, Pakistana i drugih država, i to u Šidu, Subotici, Beogradu, Preševu i širom Srbije. (…) Ispričaću vam kako to izgleda kad radimo sa ženama i devojčicama koje su preživele nasilje.

Ona se zove Amara. Amara na arapskom jeziku označava mesečinu. (…) Dolazi iz Alepa, iz Sirije. Iz Alepa, odakle su najpoznatije krojačice i kuvarice na svetu, odakle dolaze poznate doktorke, pravnice i učene žene. Kao deseto dete u porodici koja nije bila previše bogata, nije mogla biti školovana kao ostale devojčice, pogotovo jer je počeo rat. Rat koji traje suviše dugo. Porodica nije mogla da finansira njen opstanak, pa su odlučili da je udaju.

Biva udata, ali njen muž ne želi da učestvuje u ratu ni na strani pobunjenika, ni na strani sirijske vojske, pa odlučuje da otputuje u Nemačku, a ona ostaje u Alepu. Ostaje sama tamo gde nema struje, gde su porušene njena škola i ulica, gde nema više njenog života. Plaši se sopstvene senke, mraka, plaši se šta sve može da joj se desi. Godinu dana tako provodi sama. I odlučuje da krene na put koji će je možda koštati života.

Prelazi preko mora, preko blata i prašine, i stiže do Preševa, do nas. Zatvaraju se granice. Ali ona nije tužna, a očekivalo bi se da želi što pre da stigne do svog muža i spoji se s njim. Zašto?

Nakon tri nedelje, ona se poverava i plače: “Ja sam kriva! Ja sam ta koja je gledala te muškarce. Učili su me da budem poslušna, da nosim maramu, da ne gledam u njih, da ne spavam sa njima u istom prostoru. Učili su me da ne pričam sa njima, da ne provociram. Ja sam kriva. Ja sam trudna. Trudna sam mesec dana.” A onda se pitate: kako je trudna mesec dana, kad nije videla muža više od godinu dana? Da, to je neželjena trudnoća. I šta da radi? Da li da pobaci, da li da se suprotstavi svojim shvatanjima, svojoj religiji, da li da prizna svom mužu koji će je najverovatnije odbaciti?

I dok se ona bori sa svojim shvatanjima i razmišlja šta da uradi, šta kaže sistem u Srbiji? Nije etički činiti prekid trudnoće ako se ne radi o neželjenoj trudnoći, morate dokazati da je trudnoća neželjena. Čak i kad u bolnici dokažete da je trudnoća neželjena, potreban vam je identifikacioni dokument da biste se potpisali i dali saglasnost. I dok se vi borite sa vetrenjačama kako bi ta žena konačno dobila pravo da odlučuje o svom telu i svom životu, da po prvi put može da uradi nešto za sebe, vreme prolazi. Na kraju uspevate, ona uradi ono što je jedino ostalo učiniti i nastavlja svoj put, odlazi kod svog muža koji nikada neće saznati šta joj se dogodilo. On je neće osuditi, ali će ona večito suditi sama sebi, večno će sebe opominjati i pitati se da li je ona bila kriva.

Taj period koji sa njom provodimo, to vreme tokom kojeg pričamo sa njom, pomažemo joj i podržavamo je, predstavlja priliku da je osnažimo da razmišlja o sebi na drugačiji način, da razmišlja o svojim pravima. Kada prolazite pored žena izbeglica na ulicama Beograda, Šida, Subotice ili nekog drugog grada, setite se da su one došle da ostvare svoju slobodu – da nisu došle da ukradu ničije parče neba, ničiju ulicu, već da su došle jer žele da uče, žele da budu slobodne, žele svoju ulicu. Podržite ih.

Udruženje građana “Atina” trenutno vodi četiri skloništa za žene i devojčice koje su preživele rodno zasnovano nasilje i trgovinu ljudima i pruža podršku na svakodnevnom nivou. Ako želite da se na bilo koji način uključite i podržite ovu borbu, naša vrata su vam uvek otvorena.

***

37. Beogradski Ignite pod naslovom “Uključi se br. 4”, posvećen socijalnom uključivanju, održan je u utorak, 25. oktobra 2016. godine, u beogradskom Impact Hub-u. Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije i Udruženje građana „Srbija u pokretu“ su organizacijom ovog događaja, već četvrtu godinu zaredom, tradicionalno obeležili Međunarodni dan borbe protiv siromaštva i ohrabrili učesnike i posetioce da postanu borci za inkluzivno društvo.

Posetioci Beogradskog Ignite-a su imali priliku da čuju lične priče prezentera i prezenterki o tome kako svojim svakodnevnim zalaganjem grade društvo jednakosti za sve, i dobiju odgovore na pitanja: ima li života posle odslužene zatvorske kazne; kako do medalje na paraolimpijskim igrama; koje su male tajne aktivnog starenja; kako se menja slika o mladim Romima i Romkinjama kroz ritam i reč; ko su žene koje pomažu migrantima; kako izgleda svakodnevica mlade gluve osobe; kako mladi u akciji menjaju društvo; kako postići preduzetnički uspeh…

Mariju Cvejić pokreću dobri ljudi i osmeh. Svoj rad smatra važnim, jer bez njega bi mnoge devojčice i žene bez podrške bile izgubljene i nevidljive u društvu. Osnažene korisnice programa nevladine organizacije „Atina“ sa kojima je radila, Marijin su najveći uspeh. Njen najveći izazov je rad sa ženama i devojčicama koje su preživele rodno zasnovano nasilje i trgovinu ljudima. Marija je svoju Belgrade Ignite prezentaciju posvetila socijalnom uključivanju žena i devojčica iz izbegličke populacije.