Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Transkript govora Olge Dević i Andree Rajičić na 42. Beogradskom Ignite-u „Uključi se br. 7” (11. decembar 2019. godine, Impact Hub, Beograd)

Dolazimo iz Dečjeg informativno kulturnog centra, servisa DX u okviru Centra za prava deteta. Danas ćemo pričati o aktivnom učešću dece i gde je dete u našem pravosudnom sistemu, u odnosu na naše iskustvo u Centru.

Kao vršnjačke edukatorke i aktivistkinje, aktivne na mnogim poljima, stalno se susrećemo s tim da nam govore da su mladi i deca lideri budućnosti. Da, jesu, možemo se složiti: menjaju svet svuda, pričaju o temama edukacije, o klimatskim promenama, jednakim šansama, ravnopravnosti. Ali, nekako nam se čini da taj glas ne stiže do onih do kojih treba da dođe i koji su odgovorni da na njega odreaguju, a to su donosioci odluka. Mladi počinju da preuzimaju odgovornost onih čija je stvarna uloga da menjaju stvari. Ako nam govorite da smo lideri budućnosti, hajde pripremite nas za tu budućnost pre nego što ona stvarno dođe. Kada bi 1,9 milijardi mladih ljudi u svetu verovalo da može da napravi neku promenu, to bi bilo fenomenalno. Moramo pokazati donosiocima odluka da, iako smo možda mali ili nezreli, možda imamo bolje ideje nego oni kako nešto da rešimo i stoga nam treba dati šansu – ne treba zaboraviti da i mi postojimo u ovom društvu.

Kroz DX klub imali smo prilike da radimo s mnogo dece, među njima i sa marginalizovanom decom, i uvek pomislimo kako je njima. Čuli smo mnoge priče, od toga da nemaju krov nad glavom, osnovne higijenske uslove, igračke… Da ne mogu, kao mi, da idu na žurku, u bisokop, na koncert. Nemaju pristup mnogim bazičnim stvarima koje su nama očigledno svakodnevica. To nas mnogo boli i pogađa jer mislimo da naši vršnjaci nisu svesni koliko je njima potrebna podrška. A opet, oni govore o stvarima koje su svima nama bitne i koje će svima nama učiniti bolje sutra. Oni nesebično pružaju, a ne traže ništa zauzvrat. Moramo misliti na njih kao edukatori, kao deca koja su aktivisti i pričaju u ime onih čiji glas se očigledno ne čuje. Moramo biti svesni da oni postoje.

Treba da budemo svesni da deca nisu, kao što kaže Jovan Jovanović Zmaj, ukras ovog sveta i ukras ove bašte. Ona su najvredniji resurs koji posedujemo i u njih moramo ulagati. Moramo ih aktivno uključiti u sve ono što se tiče njihovog života, jer će oni kreirati i vašu budućnost, ne samo svoju. To je jedini način da stvorimo aktivne građane i društveno svesne građane, koji će se boriti za svoja prava i prava onih koji to ne mogu.

Kakav je položaj dece u procesu pravosuđa? Naš sistem, kao što svi znamo, pogotovo pravosudni, nije najbolji za decu i ima dosta prostora za njegovo unapređenje. Veoma je loša komunikacija između institucija i dece – deca su generalno u lošoj poziciji na sudu, s obzirom na to da ona nisu stranka i da se tretiraju kao objekat. Viljuške idu kod tebe, noževi idu kod mene, sofa ide kod tebe, kauč ide kod mene, prvo dete ide kod tebe, drugo kod mene. Još jedna stvar koja mora da se popravi jeste komunikacija između samih institucija, pošto Centar za socijalni rad, sud i Savetovalište za brak i porodicu uopšte nemaju dobru međusobnu komunikaciju, a nemaju je ni s decom. Institucije moraju da shvate da dete nije objekat.

Srbija je još 1989. godine potpisala konvenciju kojom se regulišu ove stvari – Konvenciju o pravima deteta. Ali mi danas uopšte ne vidimo da se ona sprovodi. Treba da postoji pravosuđe po meri deteta, gde bi dete imalo svog pravnog zastupnika i gde bi se ono pitalo nešto na tom sudu. Detetu se često dešava da, kada se suđenje jednom završi, ostane na milost i nemilost roditelja kome je pripalo da mu kaže šta se desilo na sudu, a možda mu i ne kaže. Sledeća stvar s kojoj se srećemo jeste to da ukoliko se primenju odredbe ove konvencije, to je često puka formalnost. Ali vaša formalnost jeste naša stvarnost, a trebalo bi da se takve stvari primenjuju u stvarnosti kako bi se nešto zaista promenilo. Deca bi trebalo sama da se zastupaju na sudu – naravno, trebalo bi da imaju svog pravnog zastupnika, koji će im objasniti šta će da se desi i da ih pripremi. Ovo nije problem samo nesrećne dece koja se zateknu u sudskom procesu, ovo je problem svih nas kao društva i zato utiče na sve nas.

***

42. Beogradski Ignite pod nazivom “Uključi se br. 7”, posvećen socijalnom uključivanju, održan je u sredu, 11. decembra 2019. godine, u beogradskom Impact Hub-u. Događaj su organizovali Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije i Udruženje građana „Srbija u pokretu”, uz podršku Švajcarske Konfederacije. Ovogodišnji Beogradski Ignite o socijalnom uključivanju organizovan je u znaku desetogodišnjice rada Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije, čiji su članovi i članice otvorili veče posvećeno socijalnom uključivanju, istakavši značaj svih pojedinaca i pojedinki i njihovog glasa u procesu izgradnje inkluzivnijeg i pravednijeg društva.

Beogradski Ignite obeležile su priče o svakodnevici trans osobe u Srbiji, o slici sveta iz ugla osobe sa autizmom i korisnice kolica, problemima osoba sa HIV-om u Srbiji, mladih Romkinja koje se bore za bolji status svoje zajednice, društvenim isključivanjem osoba koje odsluže zatvorsku kaznu, važnosti sistema psihosocijalne pomoći mladima koji su lečeni od raka, ili imaju probleme sa mentalnim zdravljem, ekonomskom osnaživanju žena koje su bile korisnice sigurnih kuća i važnosti koncepta kolektivnog stanovanja za stare koji uključuje decu i mlade.

Andrea Rajičić i Olga Dević su, uz Simonidu Komazec, članice Dečjeg informativno kulturnog servisa – Klub DX, osnovanog pri Centru za prava deteta. One zagovaraju kreiranje sveta po meri ljudskih i prava deteta, a sve tri su aktivistkinje i vršnjačke edukatorke.