Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Transkript govora Sonje Stamenović na 31. Belgrade Ignite-u “Moje društvo voli razlike” (27. april 2015., Mixer House, Beograd)

Pokušaću da u ovih pet minuta sa vama podelim svoju strast prema obrazovanju. Ja sam, verovali ili ne, u obrazovanju više od 40 godina, kao učenik, student, nastavnik, direktor, a i danas se bavim obrazovanjem. Obrazovanje nisu samo obrazovni sistem i Ministarstvo prosvete. Kad pomislim na reč „obrazovanje“, prva asocijacija mi je „budućnost“. Koja je svrha obrazovanja? Da nam obezbedi kvalitetan život.

Obrazovanje ne mogu da budu samo održani časovi i onaj papir koji dokumentuje da smo prošli kroz sve obrazovne cikluse. Zašto to kažem? Danas se u javnosti često govori o tome kako naša deca neredovno pohađaju nastavu, da imaju veliki broj izostanaka, neopravdanih i opravdanih. I stručnjaci smatraju da naša loša obrazovna postignuća zapravo proističu iz činjenice da deca nisu u školi. Međutim, u porodici imam dečaka koji ima cerebralnu paralizu i koji, nažalost, živi u istočnom delu Srbije, u porodici koja nije mogla mnogo da mu pomogne. A on je prošao sve obrazove cikluse – od vrtića do srednje škole – i danas ima diplomu ekonomske škole, ali nema znanje i veštine, nije konkurentan na tržištu rada i ne može da se zaposli.

Dakle, ako je obrazovanje pasoš za budućnost i „sutra“ pripada onima koji se pripremaju danas, da vidimo kakva nas to budućnost očekuje? Ako ćemo imati Internet u kontaktnom sočivu; ako ćete vi govoriti kineski jezik, a ja srpski, a ipak ćemo se dobro razumeti; ako ću ja znati vašu biografiju pre nego što vas sretnem i setiti se vašeg imena; ako ćemo imati senzore u našoj garderobi i u kućama; nanorobote koji će skenirati DNK ćelije i plasirati lekove tačno na obolela mesta, produžiti životni vek; ako će se razvijati nove industrije koje su potrebne za jedno ovakvo društvo budućnosti – da li naš obrazovni sistem, ovakav kakav jeste, odgovara ovim potrebama? Naravno da ne.

Pa šta da radimo? Novca nemamo, ali možemo da napravimo društvo koje uči, zajednicu koja brine i koja nudi mogućnosti. To znači da sve resurse koje imamo u državi treba da usmerimo na obrazovanje. O obrazovanju treba da brinu svi, ne samo škole!

Škole i dalje treba da budu centri učenja, ali ne samo za učenike, već i za njihove roditelje, pa i za stanovnike lokalne zajednice. Treba da postanu male istraživačke stanice, da stalno razvijaju nove programe i pomažu nekoj novoj deci, da budu katalizatori promena u svojoj lokalnoj zajednici. Svi koji se nalaze na budžetu naše države treba da imaju odgovornost kada je obrazovanje u pitanju.

Fakulteti moraju mnogo bliže da sarađuju sa našim školama, da im pomognu da preveniraju i rešavaju probleme, da razvijaju njihovu nastavnu praksu. Na taj način će pomoći školama i našoj deci, ali i sebi, jer školuju kadrove koji su im potrebni. Ista je priča i sa pedagoškim fakultetima i sa poljoprivrednim fakultetom – i on treba da bude deo naše zajednice i da je razvija.

Mi plaćamo neke ustanove kulture – nedovoljno, mogu sa tim da se složim – ali je važno da i one imaju programe koji su kompatibilni sa našim obrazovnim programima i zahtevima, kako bi deca u svom slobodnom vremenu u ustanovama kulture nastavila da učestvuju u nastavnom procesu, da kroz igru nauče više i bolje.

Nama nedostaje privatni sektor. U razvijenim zemljama privatni sektor ulaže u obrazovanje, i to ne samo novac, već i utiče na to koje ćemo obrazovne profile stvarati, jer će ta deca sutra razvijati njegovu ekonomiju i poslovanje.

Potrebna nam je zajednica koja brine o svemu, koja umrežava, osluškuje potrebe društva i zahteve budućnosti i finansira programe koje postojano proverava i vrednuje. Njome su obuhvaćene sve one organizacije koje uz školu takođe učestvuju u životu naše dece – u oblasti sporta, nauke, kulture – i koje doprinose da deca steknu neke kompetencije koje su izuzetno važne, a koje naš obrazovni sistem ponekad ne prepoznaje, pa deci ne dozvoljava da idu na pripreme ili takmičenja.

Civilni sektor i njegovi stručnjaci treba da se prijavljuju na konkurse koje će naše zajednice organizovati, kako bismo deci omogućili da programiranje uče od najboljih, da pevanje uče od najboljih, da sviraju gitaru, plešu, glume… i da u tome pomognu svi ljudi koje sam navela.

Samo tako ćemo moći da gradimo zajednicu i stvaramo uslove da naša deca sutra budu bar malo konkurentna na svetskom tržištu rada.

***

31. Beogradski Ignite, pod naslovom “Moje društvo voli razlike”, održan je 27. aprila 2015. godine u beogradskom Mikser House-u, u organizacji UG “Srbija u pokretu” i uz podršku Mreže prijatelja inkluzivnog obrazovanja, Fondacije za otvoreno društvo, Centra za interaktivnu pedagogiju i Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije.

U prijateljskoj i neformalnoj atmosferi, deset prezentera/ki je u dinamičnim petominutnim nastupima publici predstavilo lične priče o obrazovnoj i socijalnoj inkluziji. Tako su posetioci Ignite-a, uz prevod na znakovni jezik, mogli da se upoznaju sa značajem neprekidnog sticanja novih znanja bez obzira na životno doba, svakodnevnim životom mladih sa hendikepom i dece sa smetnjama u razvoju, odlučnošću mladog Roma da stekne obrazovanje, poduhvatom vršnjačke podrške mladima obolelima od raka, budućnošću inkluzivnog obrazovanja i asistivnim tehnologijama, borbom protiv predrasuda o rodnom identitetu, kao i socijalnim uključivanjem kroz filmsku umetnost.

Sonja Stamenović je profesorka fizičke kulture koja je specijalizirala informacione tehnologije na Fakultetu organizacionih nauka. Bila je profesionalna košarkašica, nastavnica prve pomoći i fizičkog vaspitanja, direktorka škole i trenutno radi u opštini na poslovima koji su vezani za obrazovanje. Posvećena je unapređenju uslova za obrazovanje svakog deteta. Kroz profesionalno angažovanje spoznala je sve nedostatke obrazovnog sistema i mišljenja je da država nedovoljno brine o budućnosti mladih. Smatra da škola nije ocenjivanje, papiri i svedočanstvo, niti dani provedeni u njoj i održani časovi. Želi aktivnije roditelje, zahtevnije po pitanju obrazovanja i svesne svoje odgovornosti u neefikasnosti čitavog sistema.