Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Transkript govora Nataše Danilović na 37. Beogradskom Ignite-u “Uključi se br. 4” (25. oktobar 2016., Impact Hub, Beograd)

Moje ime je Nataša, ja sam večiti volonter i optimista.

Kako je sve počelo?

Ja sam 2014. godine provela godinu dana u Americi na studijama i bila sam oduševljena mnogim stvarima. Osim činjenice da tamo sve funkcioniše i u praksi, a ne samo u teoriji, oduševilo me je i to što je tamo sve dostupno svima. Svaka vrsta kulturnog, edukativnog, bilo kakvog sadržaja dostupna je svim ljudima, bez obzira na veru, boju kože, visinu itd. I ja sam – optimista kakav jesam – rešila da ću to da primenim i u Srbiji.

To je išlo malo teže, ali sam odlučila da, kad se vratim u Srbiju, želim da započnem nešto sama. Osnovala sam klub “Kompas”, koji sada postoji kao deo “Srbije u pokretu”. Ubedila sam svoje drugare da me prate i da mi zaista možemo nešto da promenimo u svojoj zajednici. I tako smo počeli.

Na početku je najveći problem bio kako da odlučimo čime ćemo se baviti. Svako je pričao svoju priču: šta njega boli, koja su njegova iskustva… Već na prvom sastanku smo čuli priču jedne od naših drugarica koja ima brata koji ne vidi i ne čuje. Ona je ispričala priču o drugaru svog brata, dečaku koji ima smetnje u razvoju: dečak je jedne večeri otišao sa mamom u pozorište i, zapravo, veoma dobro je reagovao – iskazivao je svoje oduševljenje, pratio je predstavu… Međutim ljudima u publici se to baš i nije svidelo. Usred predstave su odlučili da ga izbace, da prekinu ceo čin i nastave bez njega.

Kao večiti borac za ljudska prava i kao neko ko mnogo voli pozorište, nisam mogla da se pomirim s tim da jedno dete ne može da prisustvuje predstavi. I šta smo uradili? Rešili smo da, ako već ne možemo da nateramo pozorište da primi tu decu – odvedemo pozorište kod njih.

Obratili smo se udruženju “Živimo zajedno” koje okuplja mlade ljude sa smetnjama u razvoju i odlučili da njih stavimo pod reflektore – da oni postanu akteri jedne pozorišne predstave. Počele su pripreme. Imali smo dva tima: jedan tim je svake nedelje držao radionice sa tim mladim ljudima, slušao njihove pesme, poeziju, muziku, ono što su zaista punog srca delili sa nama; drugi tim je imao zadatak da pronađe prostor i omogući izvođenje predstave.

Pošto bismo teško mogli da stignemo u neko beogradsko pozorište, opredelili smo se za malo privatniju varijantu. Pronašli smo jedan predivan kafić u Zemunu koji nam je ustupio svoj prostor (…), a jedini uslov koji smo morali da ispunimo bio je da dovedemo publiku. Naravno, publike nikad ne fali, tako da je to bio jedan od lakših zadataka.

U međuvremenu smo radili na tome da taj performans zaista bude za pamćenje. (…)  Posle nedelja i nedelja probi, došao je i taj dan i svi smo bili jako srećni. Postojala je jedna začkoljica: naša publika je znala da će se nešto desiti, ali nije znala ko će tačno nastupiti. Naši drugari iz “Živimo zajedno” su se pojavili kao iznenađenje, što je napravilo još veći efekat i bilo veoma emotivno za sve njih.

Osim što će pokazati ono što znaju i umeju, želeli smo da se zaista upoznaju sa svim tim ljudima u publici. Tako smo na početku samo ćaskali (…), pričali smo o tome ko šta voli da radi i verujte – to je bilo sasvim dovoljno za početnu komunikaciju, i za posetioce i za ljude iz “Živimo zajedno”. (…) Performans je kasnije izveden, a na kraju smo svi pevali i plesali, više se nije znalo ko su glumci, a ko publika. Mogu reći da je tridesetak ljudi, koji do tada nisu imali kontakta sa osobama sa smetnjama u razvoju, steklo nove prijatelje i poželelo da nam se pridruži i radi slične stvari.

To je bio i trenutak u kome smo shvatili da možemo nešto da uradimo i bez budžeta i velikih kancelarija, da nam ne treba ne znam kakvo finansiranje, da je dovoljno da se samo udružimo i da napravimo neki sadržaj.

Godinu dana kasnije, volonteri “Kompasa” i dalje svakog četvrtka idu u “Živimo zajedno”. I dalje se svi družimo, polaznika na radionici ima sve više, naš tim sad broji preko 20 članova, a počeli smo sa jednim i po članom. To je za nas motiv da nastavimo i da podstaknemo i druge da učine isto, jer možemo i bez podrške i finansija, dovoljno je samo da posvetimo vreme jedni drugima.

***

37. Beogradski Ignite pod naslovom “Uključi se br. 4”, posvećen socijalnom uključivanju, održan je u utorak, 25. oktobra 2016. godine, u beogradskom Impact Hub-u. Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije i Udruženje građana „Srbija u pokretu“ su organizacijom ovog događaja, već četvrtu godinu zaredom, tradicionalno obeležili Međunarodni dan borbe protiv siromaštva i ohrabrili učesnike i posetioce da postanu borci za inkluzivno društvo.

Posetioci Beogradskog Ignite-a su imali priliku da čuju lične priče prezentera i prezenterki o tome kako svojim svakodnevnim zalaganjem grade društvo jednakosti za sve, i dobiju odgovore na pitanja: ima li života posle odslužene zatvorske kazne; kako do medalje na paraolimpijskim igrama; koje su male tajne aktivnog starenja; kako se menja slika o mladim Romima i Romkinjama kroz ritam i reč; ko su žene koje pomažu migrantima; kako izgleda svakodnevica mlade gluve osobe; kako mladi u akciji menjaju društvo; kako postići preduzetnički uspeh…

Nataša Danilović je članica UG „Srbija u pokretu“ i Crvenog krsta Zvezdara. Ono što radi smatra važnim jer doprinosi građenju odnosa u zajednici i motiviše ljude da se organizuju i počnu sami da rešavaju probleme koji im smetaju. Nataša je večiti optimista koji, kako kaže, u slobodno vreme radi i zarađuje da bi mogao da volontira tokom radne nedelje. Njen najveći izazov bio je život i rad u Americi, a uspeh osnivanje i vođenje kluba KOMPAS. Nataša je na Ignite donela priču o klubu KOMPAS i radu sa mladima sa smetnjama u razvoju iz doma „Živimo zajedno“ i sa decom iz Sigurne kuće.