Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Transkript govora Jasmine Barać Perović na 39. Beogradskom Ignite-u „Uključi se br. 5” (24. oktobar 2017. godine, Impact Hub, Beograd)

Ljudi su različiti – neko se rađa sa crnom kožom, neko sa belom; neko hoda na dve noge, neko pomoću štapa, a neko gura kolica. Često volim da kažem: da, jesam različita i drugačija, ja sam neponovljiva! Nekada se i šalim na svoj račun – da sam zanosna. Onda mi svi kažu: „Pa dobro, jesi, simpatična si…” Ne, zanosna sam – kad hodam, zanosim na sve strane!

Nisam birala da budem drugačija i različita. Kao većina dece, rođena sam zdrava. Trenirala sam tenis i karate, sanjala sam, poput svih devojčica, da budem glumica, stjuardesa… Ali, sticajem okolnosti, kada sam imala samo 15 godina neizlečivo sam se razbolela. Susrela sam se sa progresivnom mišićnom distrofijom u kojoj nastaje invaliditet, koji je kod mene već 100%. I nisam se susrela samo ja, već i cela moja porodica.

Sreća u nesreći je da sam imala predivnu porodicu. Moja pokojna majka mi je davala vetar u leđa, iako je i njoj bilo teško; čitava šira porodica je bila zdrava i prvi put se suočila sa takvim problemom, a majka je bila jaka i hrabra. Moj brat je zapostavio svoj život da bi mi pomagao, a evo, i danas je sa mnom – bez njega ne bih mogla da odvojim tri dana za ovo putovanje, jer je osobi s invaliditetom teško da organizuje makar i tri sata, treba da odeš do toaleta, a ne možeš sam, treba neko da te podigne… Moja porodica je podredila život meni. Brat je studirao sa mnom, a svoje studije je završio deset godina kasnije. Svakog dana me je nosio do fakulteta i nazad.

Da li ste znali da 80% devojčica s invaliditetom nikada ne upiše školu, a kamoli da je završi? Ja sam imala tu sreću, ali se zatim postavilo pitanje: šta dalje? Čula sam da su lekari rekli roditeljima: „Lek ne postoji, bolest je progresivna, završiće u kolicima.” Šta će biti sa mnom? Samo sam želela – kao i svi – da imam porodicu: da se jednog dana udam, da rodim dete… Ali, sa moje tačke gledišta, to je izgledalo neverovatno teško. Mislila sam da sam sama u svemu tome i da će me roditelji ostaviti u nekoj ustanovi. Kažem, ja sam imala sreće s divnom porodicom, ali šta je sa onima koji nemaju porodicu? Šta je sa onima koji nemaju mogućnost da se izbore za svoje želje?

Na sreću, upoznala sam divne ljude u Udruženju studenata sa hendikepom i u organizaciji „Iz kruga”, i stigla sam čak i do Vlade Republike Srbije, gde sam sa ministarkom Zoranom Mihajlović potpisala jedan projekat za Sigurnu kuću – da uradim nešto važno za našu državu. Susrela sam se sa gradonačelnikom Niša – ja, koja ne mogu sama ni da uđem u Skupštinu, već petoro ljudi mora da me uznosi uz stepenice – da uradim nešto bitno, ne samo za moj grad, nego za celu zemlju.

Možda niste znali, ali žene s invaliditetom u Srbiji nemaju nikakva prava. One nemaju pravo na usvajanje dece; kada se i udaju – što je retko – češće se razvode nego muškarci s invaliditetom; ako dožive invaliditet u braku, veća je šansa da ih muškarci ostave, nego da je obrnuta situacija; zdravstveni sistem nema odgovore za nas – nemate nijedan ginekološki sto dostupan ženi s invaliditetom; svi vas odvraćaju od majčinstva (ja sam neverovatno želela svog sina Strahinju i rizikovala sam svoj život zbog toga); kada se žena s invaliditetom razvede, dete joj oduzimaju, pa ili pripadne ocu ili se vodi u hraniteljsku porodicu… Dakle, nismo dvostruko diskriminisane – višestruko smo diskriminisane!

Ali, to ne sme da nas obeshrabri! Upravo su mi sve te prepreke dale snagu da se borim dalje! I ako padnem (a na Ortopediji sam čest gost, samo ove godine četiri puta), pa budem opet u kolicima, pa ustanem, ja se ponovo vratim u borbu i ne dam da tu bude kraj. Borim se da se promeni zakonska regulativa, da žene s invaliditetom imaju jednaka prava, da se za njih uvedu beneficije, sistemi podrške i usluge, kao što su personalna asistencija, prioritet pri upisu u vrtić i ostvarenju prava na užinu u školi, a ne da im se oduzme dete. To je najlakše – uništiti tako ne samo jedan život, već čitavu porodicu! Dajte da, umesto toga, uvedemo servise podrške. Ja ću se se boriti i izboriti, a to očekujem i od svih vas i znam da ćete mi biti partneri u tome!

***

39. Beogradski Ignite pod nazivom „Uključi se br. 5”, posvećen socijalnom uključivanju, održan je u utorak, 24. oktobra 2017. godine, u beogradskom Impact Hub-u. Organizatori događaja – Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije i Udruženje građana „Srbija u pokretu” – na taj način su, već petu godinu zaredom, tradicionalno obeležili Međunarodni dan borbe protiv siromaštva i motivisali učesnike/ce i posetioce da se bore za inkluzivno društvo.

Posetioci Beogradskog Ignite-a su imali priliku da čuju lične priče prezentera i prezenterki o tome kako svojim svakodnevnim zalaganjem grade društvo jednakosti za sve, i dobiju odgovore na pitanja: kako aktivno starenje produžava mladost; na koji način treba razvijati veštine dece bez roditeljskog staranja; kako izgleda dan prodavca časopisa Liceulice; kako žive i školuju se deca migranti; da li devojčice mogu da budu rokerke; ima li slobode posle odslužene zatvorske kazne; ko su osobe koje pružaju podršku ženama sa invaliditetom; koji su problemi svakodnevice trans osobe u Srbiji; kako osnažiti osobe sa invaliditetom kroz programiranje; kako je jedna mlada žena postala uspešna preduzetnica.

Jasmina Barać Perović je diplomirana pravnica iz Mreže „Iz kruga – Srbija” i dolazi iz Niša – grada koji je ove godine dobio Nagradu Zaštitnika građana za razvoj sveukupne pristupačnosti. Nagradu su podržali i Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije i Stalna konferencija gradova i opština (SKGO), a svoj udeo u tom poduhvatu ima i Jasmina. Jasmina je na Ignite-u ispričala kako se bori za žene s invaliditetom, posebno majke, a želela bi da njena priča dođe do donosioca odluka koji bi mogli da utiču na promenu zakonske regulative u cilju poboljšanja položaja žena i osoba s invaliditetom u Srbiji.