Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Transkript govora Milice Šimonović i Milkice Dimitrijević na 42. Beogradskom Ignite-u „Uključi se br. 7” (11. decembar 2019. godine, Impact Hub, Beograd)

Milkica i ja smo obe lečene od raka u detinjstvu. 2012. godine smo sa našim drugarima koji su se takođe lečeli od raka, pokrenule grupu Mladice. Naš prvobitni cilj bio je da pružimo vršnjačku podršku onima koji se leče u tom trenutku. Važno nam je bilo da oni znaju da postoje neki mladi ljudi koji su prošli kroz to kroz šta oni prolaze, kao i da mogu otvoreno da pričaju o svom iskustvu. Vremenom, kako smo se i mi međusobno bolje upoznavali, delili naše iskustvo i kako smo pratili šta je ono što neke druge grupe survajvera rade, shvatili smo da je podrška važna nakon lečenja.

Lečenje od raka traje dugo i u tom periodu mi se nalazimo u bolnici, izolovani od naše okoline i izolovani od naših vršnjaka. Kada se proces lečenja završi mi očekujemo da će život prosto nastaviti da teče, tamo gde je stao kada smo dobili dijagnozu. Međutim, u realnosti, to nije baš tako, jer smo drugačiji  i mi, a i naša okolina. Sem toga, tu su različite posledice lečenja od raka. Neke od njih su kratkotrajne, poput ćelavosti, dok su neke dugotrajne, poput gubitka nekog dela tela zbog amputacije. Sve te posledice i, uopšte, samo iskustvo lečenja, utiče na nas i utiče na našu sliku o sebi, utiče na oporavak nakon lečenja, na uspeh u školi, na kvalitet života.

Jedna od posledica lečenja o kojoj se ne govori jeste depresija. O depresiji se ne govori dovoljno, a poseban je tabu kada je u vezi sa iskustvom u kome je najvažnije da ostane glava na ramenima. Ali šta se desi u momentu kada mlada osoba ima probleme i kada su vidljive posledice, ali nema potrebnu podršku? Šta se desi u onom momentu kada se ne priča o raku i kada je jedini savet koji nam drugi daju da samo stavimo osmeh na lice jer smo prošli mnogo gore stvari? Desi se depresija i desi se pokušaj samoubistva.

Naš drug je pokušao da izvrši samoubistvo u februaru ove godine. On se, inače, kao dete lečio od raka. I nakon što mi je drugarica saopštila šta se desilo, kako je on i gde se nalazi, ja sam pitala šta ćemo mi sada da uradimo da on bude dobro. Istražili smo malo po internetu, pročitali smo razne priručnike o tome kako mi možemo da mu budemo podrška u tom trenutku. I okupili smo se i seli smo svi zajedno sa njim, kako bi on video i osetio da nije sam. Otvoreno smo razgovarali o tome šta se desilo i kako se on oseća. Raspitali smo se koji je najbolji način da mu pomognemo i on je ubrzo primljen na Institut za mentalno zdravlje. Danas je dobro zahvaljujući pomoći stručnjaka iz Palmotićeve i zahvaljujući psihoterapiji. Međutim, kada smo videli da je dobro, zapitali smo se kako mi možemo da doprinesemo da se takve stvari više ne ponavljaju, kako ni našem drugu, tako ni nekoj drugoj mladoj osobi lečenoj od raka. Zapitali smo se kako mi kao mladi ljudi lečeni od raka, možemo da pomognemo, kao i kako kao vršnjaci možemo da pomognemo. I krenuli smo od toga kako mi međusobno jedni drugima pružamo podršku kada nismo svi u Beogradu. Zaključili smo da komuniciramo najviše na internetu i preko društvenih mreža i odlučili smo to da iskoristimo.

Dodatna prednost interneta je što neko ko bi se nama obratio za podršku, može da ostane ušuškan u svom krevetu, u toplini svog doma i da nam piše i obrati nam se. Takođe, prednost interneta je što otklanja nelagodu od direktnog kontakta. Obratili smo se za pomoć stručnjacima, psihoterapeutima, koji su nam održali edukaciju i pomogli da svo iskustvo koje smo u MladiCama sticali sedam godina još dodatno usmerimo: da budemo još bolji slušaoci, da još bolje pružamo vršnjačku podršku. Rezultat toga je vršnjačko online savetovalište za mlade i tinejdžere sa rakom gde mogu da se jave i pitaju sve što ih zanima, da sa nama podele svoje priče i da se osete prihvaćenima. Na sajtu mladice.org svi mladi ljudi koji su suočeni sa rakom mogu da nam pišu i da odaberu način na koji će nam se obratiti: putem email-a, Whatsapp-a ili putem Messenger-a. Mi garantujemo anonimnost i privatnost razgovora.

Nas šestoro koji smo lečeni od raka i prošli edukaciju dežuramo svakog radnog dana od 17h do 21h. Podrška koju mi pružamo je pre svega iskustvena, zato što smo mi prošli iskustvo raka i najbolje se razumemo. Takođe, naša podrška je informativna, zato što tokom lečenja od raka i nakon završenog lečenja su potrebne prave i proverene informacije, počevši od toga kako izgleda neka medicinska procedura, do toga kako ostvariti pravo na sanitet ili rehabiliticiju nakon lečenja. Podrška koju pružamo je takođe i emocionalna i socijalna. Sa nama mogu da podele svoja osećanja, bilo da je u pitanju tuga, bes ili strah, bez straha da će biti osuđeni, da ih neko neće razumeti ili da će ih ismevati zbog toga. I ovo je upravo vid podrške koju možete svi vi da pružite i zato vas pozivamo da ne okrećete glavu dečijem raku. Pozivamo vas da otvoreno pričate o njemu i da čak iako ne znate šta da kažete, da samo ćutite, dovoljno je da budete tu. Pozivamo vas da pružite empatiju.

I ne menjajte temu kada se govori o raku, doprinesite tome da rak prestane da bude tabu. Jer zapamtite reči Ive Andrića „Rana koja se krije, sporo i teško zaceljuje“.

***

42. Beogradski Ignite pod nazivom “Uključi se br. 7”, posvećen socijalnom uključivanju, održan je u sredu, 11. decembra 2019. godine, u beogradskom Impact Hub-u. Događaj su organizovali Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije i Udruženje građana „Srbija u pokretu”, uz podršku Švajcarske Konfederacije. Ovogodišnji Beogradski Ignite o socijalnom uključivanju organizovan je u znaku desetogodišnjice rada Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije, čiji su članovi i članice otvorili veče posvećeno socijalnom uključivanju, istakavši značaj svih pojedinaca i pojedinki i njihovog glasa u procesu izgradnje inkluzivnijeg i pravednijeg društva.

42. Beogradski Ignite obeležile su priče o svakodnevici trans osobe u Srbiji, o slici sveta iz ugla osobe sa autizmom i korisnice kolica, problemima osoba sa HIV-om u Srbiji, mladih Romkinja koje se bore za bolji status svoje zajednice, društvenim isključivanjem osoba koje odsluže zatvorsku kaznu, važnosti sistema psihosocijalne pomoći mladima koji su lečeni od raka, ili imaju probleme sa mentalnim zdravljem, ekonomskom osnaživanju žena koje su bile korisnice sigurnih kuća i važnosti koncepta kolektivnog stanovanja za stare koji uključuje decu i mlade.

Milica Šimonović i Milkica Dimitrijević su studentkinje psihologije i jedne od osnivača grupe mladih lečenih od raka MladiCe. Milica se sa 11 godina lečila od leukemije, dok se Milkica sa 18 lečila od osteosarkoma. Njihovo iskustvo ih je motivisalo da sa drugim mladiCama rade na osnaživanju mladih lečenih od raka i na socijalnom uključivanju nakon završenog lečenja. Veruju da se pričanjem o raku i posledicama koje donosi mogu srušiti predrasude i smanjiti strah.