Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Snežana Lazarević, saradnica više organizacija koje se bave zastupanjem prava osoba s invaliditetom i dece sa smetnjama u razvoju

Tokom avgusta je bilo mnogo tekstova u novinama i televizijskih priloga o događaju na beogradskom aerodromu, kada dečaku sa autizmom nije bio dozvoljen ulazak u avion zbog uznemirenosti. Ne želim da analiziram saopštenje avio kompanije, Direktorata civilnog vazduhoplovstva, izjave roditelja, jer suština nije u tome ko je u pravu, da li će biti tužbe, da li su krivi roditelji – suština je da jedan uplakani dečak nije otputovao na more i da je, po mom dubokom uverenju, bilo moguće i na drugi način razrešiti ovu situaciju.

Kao majka mladića sa autizmom, mnogo sam razmišljala o ovom događaju i prisećala se sličnih situacija u kojima smo i sami bili. Odmah da kažem, deca i osobe sa invaliditetom, pa ako hoćete, posebno deca i osobe sa autizmom, stalno se susreću sa nerazumevanjem, strahom, preprekama, ne samo u saobraćaju već čim napuste svoja četiri zida – u domovima zdravlja, prodavnicama, bioskopima, bolnicama, školama. Jedan od razloga je njihovo neobično ponašanje, a često i uznemirenost. Zašto i  kako dolazi do toga teško je opisati u jednom kratkom tekstu, a još teže je dati „recept” kako je moguće rešiti problem, pa je možda najbolje da citiram svog sina Stefana, koji objavljuje svoje tekstove na Blogu Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva:

„Pravila su mi veoma važna i potrebna da bih lakše funkcionisao. Važno mi je da znam šta se od mene očekuje – kako treba da se ponašam na različitim mestima, u određenim prilikama, kada će se šta odvijati, kada će se završiti, šta će biti posle toga. Želeo bih da sve ovo znam kako bih mogao unapred da se pripremim. Kada se dogodi nešto nepredviđeno ne znam kako da se ponašam i to mi mnogo teško pada. Zbog toga, ljudi treba da vode računa o ovome, ali izgleda da mnogi to ne razumeju.

Kad sam bio mali, uvek sam voleo da putujem istim putem… Kada bi tata promenio trasu, ja sam se nervirao i plakao. Roditelji su pokušavali da mi najave promenu puta, na primer, govorili su mi da ćemo pre odlaska u Zavod svratiti kod dede, ili u neku prodavnicu, pa mi je to lakše padalo. Međutim, nisu uvek mogli da mi najave te promene, jer nisu mogli da predvide da će na putu da bude neki zastoj, sudar, radovi. Smišljao sam kako sebi da olakšam i rešio sam da u kolima žmurim ukoliko ne idemo putem kojim sam očekivao. Važno mi je bilo i to da se kući vraćamo putem kojim smo i otišli pa su to moji roditelji poštovali. Kad sam počeo da koristim mobilni telefon sa kamerom, smislio sam još jedan način da sebi olakšam – snimao sam put kojim sam voleo da idem, pa sam ga u slučaju promene gledao…

Kad sam samostalno počeo da se vozim gradskim prevozom, roditelji su mi objasnili kako treba da se ponašam, gde se čeka autobus, šta da uradim ako je slučajno neki zastoj, gde i kada treba da pređem ulicu, da ne treba da stojim na vratima da bi ljudi mogli da ulaze i izlaze i slično. Međutim, niko mi nikada nije rekao da treba da ustanem starijim ljudima, trudnicama i onima sa malom decom. Jednom sam se vraćao sa treninga, bio sam malo umoran i sedeo sam u autobusu. Odjednom mi se obratio povišenim tonom neki stariji čovek, tražio je da mu ustanem i kazao mi da brukam omladinu. Bilo mi je veoma neprijatno jer nisam znao da treba da ustanem starijima. Nekoliko dana bio sam uznemiren zbog te situacije, ali sam naučio pravilo i od tada uvek pitam nekog starijeg da li treba da mu ustupim mesto. Nedavno me je jedna žena pohvalila da sam lepo vaspitan i zahvalila mi se što sam joj ustao.“ (Tekst „Zašto su mi važna pravila, raspored i zašto su mi teške promene?”)

Opisani događaji pokazuju da je veoma važno pripremiti dete na ono što ga očekuje. Ako uzmemo primer aerodroma, detetu sa autizmom neće biti dovoljno samo najaviti da će, na primer, morati da čeka na red da bi se predao prtljag, a da će nakon toga ići u avion. Ono treba što preciznije da čuje koliko dugo će čekati – ako ume da gleda na sat, može mu se kazati u koliko sati će se čekanje u redu završiti (to je, priznaćete, teško predvideti). Drugi način može da bude da se detetu kaže koliko ljudi ima u redu pre njega – mi smo takvim strategijama pribegavali u čekaonicama kod lekara. To je pomagalo u onim situacijama kada se ne bi dogodilo nešto nepredviđeno, na primer, da neko uđe preko reda, kada bi bilo veoma teško smiriti ga. Zato smo uvek nosili u čekaonice knjige i novine, ili bih ja čekala u redu a moj suprug šetao sa Stefanom van zgrade, i kada procenim da se naš red približava, pozivala bih ih da se vrate. Sve ovo o čemu sam pisala zahteva mnogo energije i angažovanja roditelja, a nije uvek ni moguće – šta uraditi kada ne mogu oba roditelja da budu prisutna?

Roditelji mogu donekle da pripreme dete, ali šta treba da urade zaposleni koji pružaju neku uslugu? Ne mislim samo na poštovanje propisa i zakona, mislim na profesionalizam koji podrazumeva da se svima omogući korišćenje, ovog puta, usluga avio kompanije. Dakle, profesionalac treba da razmišlja o tome kako da dođe do tog cilja, a ne kako da svakoga ko se ne uklapa u šablon skloni i time smiri situaciju. Verujem da je u slučaju dečaka sa početka teksta u pitanju pre bio strah zasnovan na predrasudama nego loša namera. Ali za takvo postupanje nema opravdanja jer se nije pokušalo sa jednostavnim rešenjima – ponuditi detetu slatkiš koji voli, odvesti ga u neku mirnu prostoriju i pružiti mu priliku da se smiri, uvesti ga preko reda na čekiranje, utešiti ga. Energiju treba ulagati u rešavanje problema, a ne u traženje izgovora zašto se postupilo na određen način i citiranje članova zakona i pravilnika. Dete sa autizmom ima pravo da plače isto kao i svako drugo dete i nema razloga nazivati ga agresivnim zbog toga, niti ono svojim plačom može da ugrozi bilo čiju bezbednost.

(Tekst je izvorno objavljen kao Uvodnik 47. Biltena o socijalnom uključivanju i smanjenju siromaštva.)