Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Transkript govora Monike Ajvazović na 42. Beogradskom Ignite-u „Uključi se br. 7” (11. decembar 2019. godine, Impact Hub, Beograd)

Još od srednje škole radim u Hrišćanskom humanitarnom udruženju „Hleb života“. Ova organizacija za mene je posebna ne samo zbog toga što radim u njoj, već zato što je mnogo važna za moj lični rast i razvoj.

Radim s decom uzrasta od petog do osmog razreda: svakog dana deca dolaze u naše prostorije i zajedno radimo domaće zadatke, pravimo prezentacije na određene teme u okviru pojedinih predmeta, često imamo radionice – neke su kreativne, neke su psihološke, imamo goste koji dolaze da pričaju o različitim temama. Na primer, oni uče decu šta su to diskriminacija, predrasude i stereotipi. Deca s kojom radim uglavnom su romskog porekla. Naravno, naša organizacija je otvorena za svu decu, ali iz nekog razloga nam dolaze isključivo romska deca.

Neću danas pričati o stereotipima, već o pozitivnim stvarima za koje svi treba da znate. Da ne bude da Romi pričaju samo o stereotipima, uvek ista priča ukrug, želim da vam pokažem nešto dobro što se dešava u društvu, što neki možda zbog predrasuda i stereotipa koje imaju prema ovoj deci ne uspevaju da vide.

Ova priča je za mene lična, jer sam se, kad sam bila sedmi razred, preselila u to naselje i počela da odlazim u tu kućicu koja je deo Romskog centra. Prvo sam mislila da je to sekta i odbijala sam da idem tamo da učim, ali onda sam videla da tu postoje ljudi koji zaista pružaju podršku i koji su mi od pomoći. Nakon toga su mi pomagali oko prijemnog. Naravno, u toj opštini, u to vreme, to je bila 2010, bile smo samo nas tri devojčice Romkinje koje smo pohađale osmi razred. Sve tri smo te godine upisale srednju školu, ali već u drugoj godini bila sam sama u ideji da je završim, jer su moje dve drugarice odustale od srednje škole – bilo je teško ići do škole svaki dan u šest ujutru, jer je zaista bila daleko. Nakon toga sam upisala fakultet i sada sam diplomirana socijalna radnica.

Često čujem da romska deca ne vole da uče. To nije istina, imamo svakog dana u grupama preko tridesetoro dece koja dolaze redovno, ustaju, nije im problem ni vreme, ni što je rano. Ništa im nije problem, dolaze i uče i vredno rade na sebi. Štaviše, ne moramo ni da ih teramo da idu u školu, oni dolaze kod nas kako bi dobijali četvorke i petice. Sad pucaju na visoko, nije im više stalo samo do dvojke, do prelazne ocene. Ono što je veoma važno, mi radimo i s njihovim roditeljima – da bi deca bila uspešna u nečemu, bitna je podrška roditelja. S njima radimo različite radionice: o reproduktivnom zdravlju, pravima deteta, temama s kojima se oni sami suočavaju, koje su im teške, za koje su im potrebni razgovor, pomoć i podrška. Takođe, imamo veliki broj dece koja sada odlaze u srednje škole – nije bitno samo upisati dete u srednju školu, važno je da ono ostane u sistemu i da je završi. S njima uglavnom radimo na motivaciji i na savladavanju svih prepreka s kojima se sreću u srednjoj školi jer uglavnom upadaju u zamke diskriminacije, pa im bude teško, onda dođu malo kod nas, razgovaraju s nama, vide da nisu jedini koji kroz to prolaze. Nakon toga im zaista bude lakše da to i savladaju.

U Centru za socijalni rad sam stažistkinja na istoj toj opštini i često uđem u Integral krišom da proverim šta rade porodice dece s kojom radim. I mogu vam reći da stereotip da Romi ne rade ništa, da su isključivo na spisku za novčanu nadoknadu, zaista nije istina, jer roditelji dece s kojom radim najmanje imaju nekih usluga u Centru. Uglavnom su to osnažene majke, koje same rade i doprinose, kao i očevi, svojoj porodici.

Ono što je bitno za uspeh jesu strpljenje, ljubav, podrška, rad, požrtvovanost i još mnogo toga. Uspeh svi različito definišemo, a romskoj deci posebno, da bi došli do nekog stadijuma, do nekog uspeha, potrebni su velika pažnja, ljubav, strpljenje i sve što sam već navela. Nemojte imati stereotipe, imajte više razumevanja, jer nemamo svi jednake šanse, nisu početne pozicije svoj deci iste.

***

42. Beogradski Ignite pod nazivom “Uključi se br. 7”, posvećen socijalnom uključivanju, održan je u sredu, 11. decembra 2019. godine, u beogradskom Impact Hub-u. Događaj su organizovali Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije i Udruženje građana „Srbija u pokretu”, uz podršku Švajcarske Konfederacije. Ovogodišnji Beogradski Ignite o socijalnom uključivanju organizovan je u znaku desetogodišnjice rada Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije, čiji su članovi i članice otvorili veče posvećeno socijalnom uključivanju, istakavši značaj svih pojedinaca i pojedinki i njihovog glasa u procesu izgradnje inkluzivnijeg i pravednijeg društva.

42. Beogradski Ignite obeležile su priče o svakodnevici trans osobe u Srbiji, o slici sveta iz ugla osobe sa autizmom i korisnice kolica, problemima osoba sa HIV-om u Srbiji, mladih Romkinja koje se bore za bolji status svoje zajednice, društvenim isključivanjem osoba koje odsluže zatvorsku kaznu, važnosti sistema psihosocijalne pomoći mladima koji su lečeni od raka, ili imaju probleme sa mentalnim zdravljem, ekonomskom osnaživanju žena koje su bile korisnice sigurnih kuća i važnosti koncepta kolektivnog stanovanja za stare koji uključuje decu i mlade.

Monika Ajvazović (24) je diplomirana socijalna radnica i trenutno je pripravnica jednog odeljenja Centra za socijalni rad. Od srednje škole je aktivna u nekoliko udruženja građana. Posvećena je podršci deci u obrazovanju u okviru projekata Hrišćanskog humanitarnog udruženja „Hleb života”, a pruža pomoć i podršku deci romske nacionalnosti u učenju. Smatra da je obrazovanje ključno za uspeh, ali i da je korak za poboljšanje položaja Roma i Romkinja u društvu.