Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Jasmina Tešanović (Blog o socijalnom uključivanju)

Ovo sam pročitala na sajtu “Ženska posla”, autorka Ljupka Simović:

U čast 17. maja

Juče, danas, sutra.. Skoro da je svejedno u koji ćemo deo istorije da zavirimo, uvek se naiđe na isto – čovek, iako zvanično jedino svesno biće na planeti, teško se suočava s različitošću bilo koje vrste.

Seksualna orijentacija posebno je pogodno polje za razvoj ljudskih strahova. Ljudi se boje da vole, boje se da žele, a naročito se plaše da idu za svojim željama. Još ako im te želje iskaču iz stereotipa i „moralnih“ vrednosti koje nam se serviraju od rođenja, borba za opstankom postaje sve teža i zapravo se pretvara u borbu za međuuništenjem, sistematskim i izvesnim.

Danas je 17. maj, svetski Dan borbe protiv homofobije. Na današnji dan 1990. godine „homoseksualnost“ je skinuta sa liste „bolesti“ Svetske zdravstvene organizacije gde je boravila mnogo duže nego što joj je tamo bilo mesto, zahvaljujući protivljenju čak i učenih ljudi.

Borba duga najmanje 22 godine zapravo tek je počela, a koliko će da traje i da li uopšte ima kraj, ostaje da vidimo. Onima koji su dovoljno zreli da shvate suštinski smisao pojma tolerancija, čestitam ovaj Dan, a ostalima želim lep i ugodan život sa svojim strahovima i frustracijama, naročito seksualnim. Nije to lako, treba razumeti.

Da Vas potsetim kako je to izgledalo 2001: moj tekst

Trebalo je da bude slavlje, prva javna demonstracija gej-lezbejskog pokreta koji proslavlja svoj internacionalni dan, na Trgu Republike na kome se odigrala cela naša demokratska istorija.
Jedino čega  smo se plašili bilo je ružno vreme. U redu, budimo iskreni, velika količina homofobije je već godinama u Srbiji, pojačana ratovima, nacionalizmom,  ali i marginalizovana svim tim muškim pitanjima,  od kojih je poslednje ekstradicija Miloševića, ključne osobe  tih muških ponašanja, uključujući bombardovanje, ubijanje, etničko čišćenje i  masovne grobnice pred našim pragom ispod naših živih tela.

Pre dva dana kad je naš bivši predsednik iznenada deportovan u Hag, njegovi obožavaoci održali su mlak miting, pod kontrolom policije, na istom tom trgu. Danas nije bilo tako: živahna, šarena i vesela grupa, od 30-50  gejova i lezbejki trebalo je da igra i peva na trgu a da posle održi konferenciju u Studentskom kulturnom centru koji je ponovo postao slobodan prostor za alternativnu politiku i kulturu.

Međutim videla sam da se ovo desilo: oko 3 po podne bila sam na trgu prilazeći gustoj gomili uglavnom mladih muškaraca obrijanih glava, razvijenih misica u tesnim majicama, pitajući se gde su ovi moji. Čula sam kamermana pored mene kako kaže: ovo će potrajati nekoliko sekundi, nema šanse da ovako nešto prođe u Srbiji. Htela sam da mu odgovorim, nema šansi, ovo je i moja Srbija, ali već sam bila na oprezu. Posle nekoliko sekundi poneo me je stampedo divlje gomile koja je trčala ka drugoj strani trga: primetila sam grupu gejova sa balonima kako idu u koloni pevajući. Potrčala sam i ja ka njima: videla sam nekoliko stotina vrištećih, vređajućih, nasilnih ljudi kako gaze nekolicinu. Policija se nije videla, tu i tamo mogao si da opaziš nekog specijalca.

Krdo je napalo malu grupu koja se razbežala na sve strane. Pratila sam nekoliko njih: sledeća scena koju sam videla je kako oni iz gomile šipkama prebijaju meni nepoznatog momka svetlo ofarbane kose.  Glava mu je krvarila, nos. Jedna moja prijateljica pokušavala je da ga odvuče nekud, oko desetak policajaca pravili su krug oko nas, ali stotina nasilnika je pokušavala da probije krug.

Bilo je mnogo novinara sa kamerama. Pomislila sam kako prisustvujem linču, potpuno sam se osetila bespomoćnom i izgubljenom. Ali je policija počela da puca u vazduh, huligani su se povukli na sekund, i već sledećeg trenutka su hrlili urlajući ” kurve, degenerici”,  prema trgu ponovo.

I bilo je tu običnih policajaca koji su samo stajali i gledali: kako su udarali devojku iz feminističke grupe koja je davala intervju, bacali jaja na bilo koga ko im je ličio na deo grupe, kako su vukli jednu devojku prolaznicu i vređali je. S dve drugarice krenula sam ka Studentskom centru: grupa mladića nas je pratila, vređajući nas i pljujući na nas, u gomili ljudi. Moja se prijateljica osvrnula rekavši im: smirite se duše.

Meni je došlo da ih ubijem. Prolaznici su komentarisali na razne načine, uglavnom šta se petljamo sa uvrnutima, treba ih sve poubijati, prljaju našu novu Srbiju. Neki su jednostavno bili uplašeni ili zbunjeni. Ali nikoga nisam čula da kaže: pustite ih, i oni su ljudi kao i mi, imaju osnovna ljudska prava.

(…)

Tekst “17. maj 2012.” Jasmine Tešanović u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.