Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Tafilj Dubova (Blog o socijalnom uključivanju)

Aktivizam, možemo slobodno da kažemo, dužnost je svakog građanina. Poželjno je i trebalo bi da se trudimo da budemo aktivni i svesni svih izazova i problema današnjice i da nastojimo da pomažemo i aktivno učestvujemo u doprinošenju rešenjima. U tome, pored formalnog, mnogo može da nam pomogne i neformalno obrazovanje. Znam da je moje neformalno obrazovanje meni dosta pomoglo. Upravo sam zbog toga i bio učesnik u projektu Participacija i inkluzija mladih u socijalnoj zaštiti u Švajcarskoj. Tu sam stekao znanje o mogućnostima nakon napuštanja Doma u kome živim, veštinama osamostaljivanja, kao i konkretnim rešenjima problema sa kojima se mladi suoče na početku svog samostalnog života (nabavka neophodne dokomumentacije, pronalazak odgovarajućeg smeštaja, pisanje CV-a, sticanja praktičnog znanja za snalaženje u svakodnevnim situacijama, nalaženje posla i dr.).

Zahvaljujući organizaciji CIP, koja je organizovala seminar o pružanju podrške mladim Romima u obrazovanju, zapošljavanju i osamostaljivanju, imao sam prilike da kao istraživač intervjuišem vršnjake i njihove roditelje  o životnim izazovima i problemima sa kojima se svakodnevno suočavaju. Tom prilikom sam stekao uvid da romske porodice i deca nemaju jednake šanse niti podrške u svim sferama životnog funkcionisanja. Usled stalne borbe za preživljavanjem, moji vršnjaci nisu imali detinjstvo, već su od malih nogu suočavani sa zahtevima i očekivanjima koja prevazilaze njihov uzrast, a dodatno im je život otežavalo kontunuirano odbacivanje od strane vršnjaka u školi, neretko i odraslih na ulici i to prvenstveno jer su nacionalnosti koju mnogi ni ne žele da razumeju. Drago mi je da sam učetvovao u ovom projektu, te imao prilike da nešto konkrtetno uradim i upišem u večernju školu dečaka koji do tada nije bio adekvatno informisan o mogućnosti školovanja. Ovo govorim u prilog tome da se učešćem u projektima može značajno pomoći nekome, a bez našeg prevelikog trošenja, tj. sa ciljem da motivišem druge i razbijem predrasude o projektima ove vrste kao pukim prikupljanjem statističkih podataka.

Ali, nisam se tu zaustavio. Odlučio sam da mi je zbog poziva koji sam odabrao bitno da steknem više znanja iz Programa prevencije i prve pomoći u organizaciji Crvenog krsta Srbije.  A, zbog toga što je romska nacinalna manjina najugroženija i najdskriminisanija u Evropi, uzeo sam učešće u seminaru o trgovini ljudima koji je realizovala organizacija Astra.

Rečju, aktivizam me ispunjava zbog toga što mogu da pružim podrsku romskoj populaciji u oblasti obrazovanja i doprinesem sistemu, a ne samo da koristim usluge iz socijalne zaštite. Aktivizam mi omogućava da budem svestran, da sagledam i pomognem u rešavanju problema sa kojima se sučavaju mladi Romi i Romkinje kao i osobe sa hendikepom i intelektuanim teškoćama i da im pružim podršku. Takođe, mojim primerom ih stimulišem da je sve moguće i da ne treba da odustaju. Shodno tome da pripadam marginalizovanoj grupi, želim da budem deo te grupe jer mislim da ih dobro razumem i trudiću se da u prvi plan stavim njihove kvalitete, a ne da ih diskriminišem i stigmatizujem. Sem toga, odabrao sam Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, smer somatopedija, koji će mi omogućiti da budem sposoban da rešavam probleme i pružam podršku deci sa autizmom, sa intelektualnim teškoćama, poremećajem govora, epilepsijom ili cerebralnom paralizom i da im pružim adekvatnu podršku u njihovom obrazovanju. Ipak, smatram da bitan deo našeg celokupnog života pored aktivizma čini i volontiranje. Volontiranje mi  omogućava da sagledam svet sa različitih strana, a i da upoznam kulturu, tradiciju, običaje i razmišljanja drugih ljudi. Kroz volonterski rad stekao sam znanja iz različitih sfera i upoznao mnogo ljudi. Neki od njih sada čine važan deo mog života.

(…)

Tekst “Aktivizam po meri” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.