Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Srbija ima jedan od najrestriktivnijih zakona u pogledu lišavanja osoba sa mentalnim teškoćama poslovne sposobnosti, i veoma rigidnu praksu. Kao posledica toga, više desetina hiljada ljudi je lišeno poslovne sposobnosti, čime im je oduzeto pravo da donose odluke, od glasanja do svakodnevnih odluka poput trošenja novca, mesta življenja ili zadržavanja trudnoće. Ovakvim sistemom se masovno krše prava osoba sa mentalnim teškoćama. Pored toga, Srbija ovim krši svoje međunarodne obaveze, budući da je potpisnica Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom.

Pomoćnica poverenice za zaštitu ravnopravnosti Kosana Beker rekla je da postoji “zabrinjavajući trend rasta broja ljudi lišenih poslovne sposobnosti”.

Iznela je podatke Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu prema kojima je u 2012. bilo skoro 29.000 osoba lišenih poslovne sposobnosti, 20% više nego 2011, dok je u 2011. zabeležen rast od 33,9%. Samo tri godine ranije, 2008. godine, broj osoba lišenih poslovne sposobnosti bilo je znatno manji – 16.000.

Ukazala je da podaci nisu kompletni budući da nisu uključeni mladi do 26 godina, kao ni slučajevi u kojima su roditelji produžili roditeljsko pravo.

Beker je rekla da je razlog za lišavanje poslovne sposobnosti najčešće mentalni invaliditet ili psihosocijalna teškoća, što znači da je reč o diskriminaciji, jer se osobi uskraćuju prava na osnovu ličnih karakteristika.

Ovo je u suprotnosti sa Konvencijom UN o osobama sa invaliditetom, koju je Srbija prihvatila 2009. godine, rekla je pomoćnica poverenice. Na skupu je ukazano i da je Evropska komisija prvi put ukazala na taj problem u Izveštaju o napretku 2014. godine.

Pomoćnica poverenice rekla je da je i Komitet za prava osoba sa invaliditetom koji prati primenu Konvencije u svom prvom komentaru o ovom tekstu nedvosmisleno ukazao da se zbog invaliditeta ne može lišavati poslovne sposobnosti.

Kao još značajnije, Beker je istakla da se odluke donose proizvoljno, jer ne postoje precizni kriterijumi za to da li je određena odluka “razumna” a rasuđivanje “normalno”.

Odluke se donose u vanparničnom postupku, a navode se neodređeni razlozi poput “zbog bolesti” ili “zbog smetnji u razvoju”, pri čemu se osobe o kojima se odlučuje i ne pozivaju već se samo pregleda njihova medicinska dokumentacija.

Posledice lišavanja poslovne sposobnosti su dalekosežne, jer ona više ne može da glasa, da dobije državljanstvo, da odlučuje gde će živeti ili da li će nastaviti trudnoću ili je prekinuti, navela je ona.

Ovaj problem u javnosti nije vidljiv, jer su osobe lišene poslovne sposobnosti bukvalno sklonjene iz dovokruga – dugo su išle u odvojene boravke za decu, specijalne škole i odeljenja. Pored toga, navela je da su domovi za osobe za mentalnim teškoćama zabačeni.

Zakoni rigidni, praksa još gora

Predstavnica organizacije za zaštitu osoba sa teškoćama MDRI Dragana Ćirić Milovanović rekla je da Srbija ima jedan od najrestriktivnijih sistema u pogledu starateljstva jer predviđa lišavanje prava u odlučivanju u svim oblastima, a osobe su najčešće smeštene u institucije socijalne zaštite.

“Praksa čak vrlo retko koristi i one mogućnosti koje zakon pruža. To je pre svega delimično lišavanje poslovne sposobnosti, koje se primenjuje u beznačajno malom broju slučajeva”, kazala je ona.

Dodala je da i kad se primeni ta mogućnost ne navedu se oblasti u kojima osoba može samostalno da odlučuje, pa je time u praksi zapravo lišena poslovne sposobnosti u potpunosti.

MDRI se, kako je navela, zalaže da se osobama sa teškoćama omogući da odluke donose uz podršku, odnosno da se čuju njihove želje i da im se pruže saveti i predoče eventualne posledice, nakon čega bi oni imali pravo na poslednju reč.

Kao mogući razlog naglog povećanja broja osoba lišenih poslovne sposobnosti, ona je navela izveštaj Komiteta za prevenciju torture iz 2008. u kojem je neprecizno perporučeno da se reguliše status osoba koje su smeštene u institucije, pa je nakon toga bilo i slučajeva gotovo grupnog lišavanja poslovne sposobnosti.

Na skupu je bilo reči i o zloupotrebama medicinske dokumentacije radi interesa, pre svega preuzimanja imovine poput stanova, i navedeno je da takvih slučajeva ima, ali da u najvećem broju slučajeva lišavanje poslovne sposobnosti nije posledica zle namere, već praćenja ustaljene loše prakse i predrasuda.

Istaknuto je i da treba sistemski sprečiti mogućnost da se centri za socijalni rad nađu u sukobu interesa u smislu starateljstva i imovine.

Diskriminisani i sami protiv svih

Advokat Komiteta pravnika za ljudska prava Jukom Kristina Todorović rekla je da predlog za lišavanje poslovne sposobnosti često podnose porodice, ali i centri za socijalni rad i to u trenutku kada im se osobe obrate za novčanu pomoć a oni prepoznaju da imaju mentalne teškoće.

Navela je da su tokom postupaka za lišavanje poslovne sposobnosti često svi protiv osoba sa invaliditetom, i da se ne pružaju podaci kako osoba ugrožava prava i interese sebe i drugih, što bi trebalo da bude obavezno.

Osobi se tokom postupka postavlja privremeni staralac koji bi trebalo da vodi računa o toj osobi, ali da je on pasivan.

Istaknuto je da se dok traje postupak za lišavanje poslovne sposobnosti često obustavljaju svi drugi postupci, poput imovinskih, što nije u skladu sa zakonima jer osoba o kojoj je reč tokom postupka i dalje ima poslovnu sposobnost. Na to je, kako je rekla, ukazao i Ustavni sud.

Todorović je dodala da je problem i u veštačenju, budući da se sa osobom o kojoj se odlučuje obično ne obavlja razgovor, već se cesto uzima samo dokumentacija iz zdravstvenih ustanova, koja je nekada stara i 10 godina.

Ona je navela da se tokom poslednjih godina praksa pomalo menja na bolje.

Osoba kojoj je oduzeta poslovna sposobnost može sama da pokrene postupak da joj se poslovna sposobnost vrati, kazala je ona, i dodala da trenutno zastupa mladića koji je uspeo sam delimično da vrati poslovnu sposobnost, a sada to pokušava u potpunosti.

Raspravu je organizovalo udruženje “Peščanik”.

Napisala: S.V., preuzeto sa www.euractiv.rs