Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Anđela Čeh (Foto: Ana Boltić)

Piše: Marko Lumo (Blog o socijalnom uključivanju)

Anđela Čeh ima dvadeset i pet godina i desetak godina iskustva u aktivizmu. Rođena je i odrasla u Beogradu. Vođena idejom o jednakosti i slobodi svih bez obzira na pol, rod, godine, rasu, klasu, nacionalnu pripadnost, seksualnu orijentaciju ili bilo koju drugu različitost, kaže, samo želi da pomogne u stvaranju jednog boljeg sveta – sveta u kom će se osećati slobodnom. Stvaranje ovakvog sveta ona je započela upravo u Beogradu, ali teži da dosegne svaki kutak Srbije. Ovo je njena priča…

Šta za tebe aktivizam predstavlja, kada si, i kako, shvatila bitnost aktivističkog uključivanja?

Aktivizam, valjda, pre svega znači da ti je stalo i da ne možeš i nećeš da ćutiš i zatvaraš oči pred „škakljivim“ stvarima i situacijama, jer se, eto, ne dešavaju tebi.

Aktivizam znači da uzmeš neki tabu, zagrliš ga i onda vi zajedno idete kroz grad(ove), posećujete porodicu i prijatelje i prijateljice, razgovarate sa slučajnim prolaznicima i prolaznicama – svi oni, u početku, žmure, okreću glavu ili iskaču da ti ga otmu i razbiju o zemlju, ali im ti to ne daš, suprotstaviš se, istrajavaš (sve i ako su ga razbili, pokupiš i zalepiš superlepkom) i insistiraš da je on tu, sa tobom, sa svima vama i da o njemu mora da se razgovara.

Aktivizam je nešto slično kao ljubav. Prema svetu, prema drugima, prema sebi. Daješ nesebično. I ostaješ otvoren i ranjiv, ali srećan. Istrajan. I znaš da, kada uložiš sve – znanje, sposobnosti, novac, krv i meso, uvek će se otvoriti potreba za još, ali ako samo jednoj osobi promeniš mišljenje, pomogneš, zaštitiš, uveseliš, misija je ispunjena i imaš snage za dalje, za još duplo toliko.

Imam šest godina i ne razumem zašto romska devojčica ne može da se igra sa nama između-dve-vatre kada nam nedostaje jedan za paran broj. Velika rasprava je to bila. Niko nije uspeo da mi objasni.

I dalje ne razumem, ne prihvatam, da je neko bolji ili lošiji zbog toga što veruje u nešto drugačije, što se rodio tamo, a ne ovde (gde god to tamo i ovde bili), što ima drugačiju kožu, kosu, telo, što je u kolicima ili nije, što govori drugi jezik, što nekoga voli, što ima manju ili veću kuću/stan ili uopšte nema, što je pas/mačka/kit/morski krastavac.

Zapravo, za mene aktivizam znači da suštinski ne prihvataš poziciju privilegije (iako sasvim treba da razumemo da sistem na tome počiva i da se tako gradi ideja o razlikama). Želim da donesem promenu. Malu ili veliku. Promenu.

Uzimajući u obzir trenutu situaciju kada su LGBTI osobe u Srbiji u pitanju, koji su, po tvom mišljenju, najbolji mehanizmi za rešavanje pitanja odnosa društva prema LGBTI osobama u srpskom društvu? Kako pripadnice i pripadnici LGBTI zajednice mogu da doprinesu u poboljšanju kvaliteta života?

Sistemski: implementirati postojeće zakone, promeniti one koji su neadekvatni i njih implementirati; insistirati na delotvornom suzbijanju i prevenciji nasilja i diskriminacije. Pre svega, ozbiljno pristupiti kontinuiranom prikupljanju podataka o veličini, strukturi i potrebama LGBTI zajednice u Srbiji kako bi uopšte mogao da se prati domet bilo kakve aktivnosti i akcije i nivo promene stanja i kvaliteta života LGBTI građana i građanki.

Šta svako od nas (bilo da se prepoznajemo u LGBTI, aktivističkoj ili bilo kojoj drugoj manjinskoj zajednici) može da uradi? Da radimo sa zajednicom, u zajednici, da se ona osnažuje, da podržavamo jedni druge i pomažemo jedni drugima, da tražimo saveznike i saveznice, da obezbedimo samoodrživost, da stalno i uporno razgovaramo sa svima, kad god nam se za to ukaže prilika, od prodavca/ačice u Maksiju do državnog/e sekretara/ke. Užasno je važno da nas upoznaju. Jeste, ponekad zna da bude teško i zamorno da stalno nekom dokazuješ i opravdavaš svoja znanja i postignuća, koja uvek moraju za trunčicu ipak da budu bolja, samo zato što si lezbejka (gej muškarac, trans*, interseks ili biseksualna osoba). Ali važno je da vide i sagledaju sve naše različitosti i to ne u pogledu toga koga volimo i biramo za partnere i partnerke, nego naših kapaciteta, interesovanja, polja delovanja, mišljenja; to toliko utiče na promenu stavova i čak tera na proaktivno postupanje!

(…)

Tekst “Anđela Čeh: Aktivizam kao način života” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.