Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Pitanje beskućništva predstavlja izazov u mnogim zemljama sveta i u uslovima van trenutne krize izazvane koronavirusom. Koliko su iskustvo i rešavanje problema beskućništva kompleksni, govori i podatak da su pojedine evropske zemlje u proteklih godinu dana prepolovile broj ljudi primoranih da žive na ulici, naizgled brže i svrsishodnije nego što je to inače slučaj. Jedno od rešenja bila je organizacija stanovanja u hotelskim smeštajima koji se zbog prestanka turističkih aktivnosti nisu koristili u prethodnom periodu. U Kaliforniji problem beskućništva raste i dobro svedoči o njegovim uzrocima u savremenim društvima. U istom delu zemlje, pre svega oblasti oko San Franciska – Silicijumska dolina i Oukland, jedno pored drugog postoje krupni kapital startap industrija i sve veći broj onih koji ne mogu da priušte osnovne uslove za život. Ovo je inspirisalo tim jednog holandskog startapa da dizajnira specijalno ćebe za spavanje kako bi svakodnevno iskustvo beskućništva učinio „prijatnijim” onima koji su na njega iz različitih ekonomskih, političkih, socijalnih i kulturoloških razloga osuđeni.

Novonastala rešenja predmet su žučnih društvenih debata, ali krucijalno razvojno pitanje ostaje bez odgovora: koliko su postojeće usluge socijalnog uključivanja, koje su namenjene populaciji beskućnika, održive i fleksibilne? Kako izgledaju modeli u okviru kojih bi ugrožene kategorije stanovništva bile podržane u integraciji u društvo, a da u budućim krizama ne ponište dostojanstvo korisnika?

Tim Prihvatilišta i Svratišta živi kao jedna porodica, jedna kuća sa korisnicima

U razgovoru sa rukovoditeljkom Prihvatilišta sa Svratištem Gerontološkog centra „Novi Sad”, socijalnom radnicom Anđelkom Barać i socijalnom radnicom u Prihvatilištu Ivanom Božić, odgovor je u ljudskosti onih koji pružaju podršku, a uspeh u velikoj meri zavisi od toga da li svi akteri lokalnih politika preuzimaju odgovornost za ovaj problem u njegovoj osnovi. „Svako od nas može biti ranjiv i svi mi možemo nekada iskusiti beskućništvo”, Anđelkine su reči kojima objašnjava da moralni sud u ovom slučaju ne pomaže u pronalaženju održivih modela.

Gerontološki centar „Novi Sad” uslugu privremenog zbrinjavanja osoba u stanju beskućništva pruža na dve lokacije. U Novom Sadu se nalazi Svratište, jedino takvo za odrasla lica u zemlji, koje pruža usluge na dnevnom nivou, 365 dana u godini i uglavnom ga posećuju mlađi ljudi. U toku dnevnog boravka, korisnici imaju pristup obroku, higijenskom tretmanu, kao i novoj odeći i uslugama šišanja i brijanja.

U Futogu se nalazi Prihvatilište koje pruža usluge domskog smeštaja do šest meseci, uglavnom za starija lica u stanju socijalno-zaštitnih potreba. Uslugu čine socijalni rad sa korisnicima, negovateljstvo, medicinska briga i ishrana. Kako Anđelka navodi, makro socio-ekonomske promene u zemlji očekivano menjaju i sliku (njihovih) korisnika/ca. Prema njenim podacima, pre pet godina između  šezdeset i sedamdeset procenata korisnika/ca bila su socijalno ugrožena lica u proseku od šezdeset godina starosti. Danas su to i do dvadeset godina mlađe, visoko obrazovane osobe koje nisu imale pristup zaposlenju duže vreme.

Ovi podaci su od krucijalne važnosti, jer svedoče o prirodi problema na čijem razumevanju sagovornice insistiraju – beskućništvo je posledica, a ne uzrok problema. Stoga, njegov teret ne pripada samo onima koji ga neposredno doživljavaju. Vođen ovim stavom, tim Svratišta i Prihvatilišta posebne snage ulaže u povezivanje korisnika/ca sa širom zajednicom. „Zaista moram da kažem da su naši sugrađani uvek spremni da pomognu”, opisuje Anđelka brojne i kontinuirane donatorske aktivnosti koje se pre svega tiču donacija odeće i obuće i uključuju kako privatna lica, tako i aktere privatnog sektora. „Naši korisnici ne zaostaju ni u učestvovanju u kulturno-umetničkom životu regiona, pa tako nije retkost da pozorište organizuje predstavu na koju smo specijalno pozvani i mi”, Anđelkine su reči.

Koliko su ovi susreti u novim okolnostima važni, svedoče primeri koji dokazuju da smeštajno zbrinjavanje ne podrazumeva uveki rehabilitaciju osoba iz stanja beskućništva u aktivne članove/ice društva. Odnosi i veze sa širom zajednicom predstavljaju ključ u pronalaženju dugoročnih rešenja. Samo u Njujorku, tokom prošlog leta, vlasnici lokalnih restorana pobunili su se protiv korišćenja lokalnih hotela u ove svrhe tvrdeći da im, tokom letnje sezone, prisustvo beskućnika u blizini smanjuje atraktivnost restorana i ostvarivanje profita.

Na tom delikatnom razvojnom putu ka integraciji u društvo i radnom angažmanu kao osnovi osamostaljivanja korisnika/ca van okvira Prihvatilišta, stručni tim Prihvatilišta pokrenuo je dve aktivnosti koje se zasnivaju na osnaživanju korisnika/ca da istraže i razviju nova znanja i veštine. Boraveći u Prihvatilištu, korisnici se mogu uključiti u radnu terapiju, kao i preuzeti aktivnu ulogu u gajenju povrća u plasteniku. „Cilj je osnažiti ih na putu sticanja samopouzdanja – na kraju mi sami naučimo mnogo toga jer se neretko ispostavi da su naši korisnici umetnici”, opisuje Anđelka efekte ovih aktivnosti. Povrće iz plastenika, sada već sa dva roda u godini, koristi se u pripremi hrane u Prihvatilištu, a radna terapija, koja podrazumeva izradu najrazličitijih predmeta, od noćnih lampi do radova od drveta, kao krunu ima prodajnu izložbu koja se već osam godina svake godine održava 11. oktobra, na Dan beskućnika. Možda i najveća vrednost ovih aktivnosti leži u prilici da se korisnici/ce pronađu u drugačijim ulogama u odnosu na one, obično vrlo ograničavajuće, u kojima zamišljaju sebe dolaskom u smeštaj.

Prodajna izložba radova korisnika/ca Prihvatilišta

Upravo su promene i diversifikacija uloga bili od presudne važnosti u adaptaciji na novonastale uslove života u Prihvatilištu, koji su bili uzrokovani pojavom koronavirusa. Usluga koja inače podrazumeva veliku frekvenciju ljudi na godišnjem nivou odjednom je, u situaciji gotovo punih kapaciteta, bila zatvorena za javnost gotovo mesec dana. Kako je to tim naših sagovornica pristupio ovom izazovu, koji Anđelka opisuje kao čin ogrtanja korisnika/ca i tima plaštom solidarnosti, govori podatak da je deo tima živeo sa korisnicima u Prihvatilištu tokom mesec dana prvobitnog karantina. „Nije bilo jednostavno i bilo je puno straha, ali smo se vrlo brzo snašli u novonastalim okolnostima… Naš način je bio da se pridružimo korisnicima u ovoj neizvesnosti koja nas je sve zadesila, vođeni njihovom osnovnom potrebnom za empatijom i ljubavlju”, navodi Ivana. Na ovaj veliki izazov, korisnici su odgovorili izuzetno dobro. „Mi smo se zapravo zbližili u ovoj situaciji, i puno toga naučili jedni o drugima, a uveli smo i nove prakse u samu uslugu”, kaže Anđelka.

Neke od tih novih praksi bile su vršnjačka podrška među korisnicima u obavljanju svakodnevnih zadataka, zajedničko zalaganje svih u smeštaju u organizaciji života, kao i zajedničke aktivnosti čim su okolnosti to dozvoljavale. „Nije bila retkost da radeći u plasteniku, u tako nezavidnoj situaciji, svi zajedno zapevamo”, opisuje Anđelka ljudskost trenutka. Ljudskost se ogleda u prepoznavanju korisnika da mogu da imaju aktivnu ulogu u situaciji kada deluje da isključivo zavise od drugih.

Boraveći u Prihvatilištu, korisnici se mogu uključiti u radnu terapiju, kao i preuzeti aktivnu ulogu u gajenju povrća u plasteniku

Taj impuls sagovornice opisuju kao presudan u rehabilitaciji korisnika/ca u aktivne članove društva. Sa dugogodišnjim iskustvom u ovoj usluzi, one prepoznaju da je saradnja sa širom zajednicom neophodna i na planu kreiranja prilika za zaposlenje korisnika/ca nakon izlaska iz Prihvatilišta. U tom domenu je potrebno zalaganje i aktera privatnog sektora. Danas se ove inicijative, zapošljavanje radno sposobnih korisnika/ca, još uvek realizuju na ličnu inicijativu zaposlenih u Prihvatilištu.

Ivana kaže da nema dana i momenta kada nije vreme za lepu reč i da tim Prihvatilišta i Svratišta živi kao jedna porodica, jedna kuća sa korisnicima. Osim što je dirljivo svedočenje o empatiji ovih profesionalaca, ovaj stav otkriva i sociološku perspektivu sagovornica. U njihovom zalaganju i izlaganju, osobe u stanju beskućništva nisu bezlična društvena grupa već naši sugrađani. To su ljudi sa imenom, prezimenom i istorijom koja je neodvojiva od ostatka društva. Naše sagovornice svojom praksom dokazuju da upoznavanjem sa tom istorijom doprinosimo humanizaciji celog društva.