Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Monika Ajvazović (Blog o socijalnom uključivanju)

Išla sam u osnovnu školu koju je pohađao veliki broj dece romske nacionalnosti, sve do petog razreda, kada nas je ostalo samo nekoliko u odeljenju. Prelazak iz četvrtog u peti razred nam je svima bio mnogo težak. Sve je bilo drugačije. Umesto jednog, imali smo nastavnike za svaki predmet. Razredna nam je bila nastavnica srpskog jezika koja nam je bila velika podrška. Uključivala nas je u sekcije i motivisala da učimo.

Meni je najteži predmet bio matematika. Koliko god da sam učila i redovno radila domaće zadatke, uvek sam dobijala jedinicu, kao i drugi učenici romske nacionalnosti. Mama mi je puno pomagala da popravim ocenu. Radila je sa mnom domaći i pripremala me za testove. Pružala mi je podršku i motivisala me da učim. Sećam se da mi je govorila da moram da nastavim da se trudim i da će nastavnica matematike to sigurno primetiti. Nažalost, to se nije desilio. Na kraju prvog polugodišta mama je došla u školu na razgovor sa nastavnicom matematike. Znala je koliko znam i želela je da dobije objašnjenje za negativnu ocenu. Tražila je da pogleda moje testove.

Sećam se da je nastavnica bila skroz zbunjena i da joj je trebalo par sekundi da odgovori mojoj mami. Rekla joj je da se ja ipak razlikujem od druge dece romske nacionalnosti. Obećala joj je da će da me prebaci da sedim u prvom redu. Na kraju godine mi je zaključila trojku, dok su ostala deca romske nacionalnosti išla na popravni. Ponekad pomislim da su se i njihovi roditelji bunili da bi možda i oni uspeli da imaju veću ocenu.

Upisala sam VII razered u drugoj školi, jer se moja porodica preselila u drugi kraj grada. Od prvog dana nisam bila prihvaćena i nedostajali su mi drugari i moja razredna. U novom odeljenju bio je jedan dečak koji me je stalno vređao. Govorio mi je da sam povećala broj Cigana, jer su u naše odeljenje išle još dve devojke romske nacionalnosti. Stalno nam je govorio da su Cigani prljavi i u svemu najgori. Uvek je imao niz uvreda na račun naše nacionalnosti. Nas tri smo se redovno obraćale razrednoj sa molbom da nam pomogne, jer nas je pored vređanja na časovima i fizički napadao posle škole. Ona nije želela da u tome učestvuje i nakon svakog incidenta nas je zajedno sa tim dečakom slala kod psihologa.

Nezainteresovanost nastavnika i neprijateljski stav vršnjaka učinili su da meni škola bude mesto na koje moram da idem protiv svoje volje. Nisam volela osnovnu školu i nerado se sećam tog perioda mog odrastanja. Često sam bežala sa časova, što se odrazilo i na moj uspeh. Ipak, uspela sam nekako da je završim da i upišem srednju školu.

U srednjoj školi sam bila jedina Romkinja u odeljenju. To mi nije predstavljalo problem, jer su drugovi iz odeljenja stvarno bili dobri prema meni. Razredna u srednjoj školi mi je bila nastavnica informatike. Sećam se da je uspela da mi tokom jednog časa da čak tri jedinice. Dala mi je zadatak da uradim nešto u Word dokumentu. Odmah sam joj rekla da ne umem, jer kod kuće nemamo kompjuter i da nisam imala prilike da naučim da radim na kompjuteru. Odmah mi je dala prvu jedinicu, rekavši da je zadatak lak i da to baš svako zna.  Nije mi bilo svejedno, pa sam nastavila da pokušavam da uradim zadatak, ali pošto nisam stigla da ga završim na vreme dala mi je i drugu jedinicu. Kada sam završila prišla mi je, proverila zadatak i rekla da nije dobro urađen. Bila je veoma neprijatna prema meni. Objasnila mi je kako nju ne zanima to što ja nemam para da kupim kompjuter, jer očigledno da imam para za dobre patike. Tada mi je dala i treću jedinicu.

Bila sam u šoku i ma koliko pokušavala, nisam mogla da se smirim. Izjurila sam plačući iz učionice i pozvala mamu. Razmišljala sam kako ću sada, pored toga što nemamo dovoljno para, ja dodatno da je opteretim da mora da mi kupi kompjuter kako bih imala pozitivnu ocenu iz informatike. Mama me je smirila i sutradan je došla u školu kod razredne. Na kraju godine mi je razredna zaključila četvorku. Imala sam osećaj kao da mi se podsmeva i da mi je četvorku dala ne za moje znanje, nego iz “sažaljenja”.

(…)

Tekst “Borba” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.