Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Evropska zelena fondacija u saradnji sa udruženjima U mreži i Grupom za analizu i kreiranje javnih politika (GAJP) organizovala je tribinu „Ekološka i pravedna proizvodnja hrane” 4. marta 2019. godine u tribinskoj sali Kulturnog centra Grad. Stela Strsoglavec iz Centra za održivi razvoj i obrazovanje – Educa Humana, Saša Petrović iz Ama Centra za negu čoveka i prirode i Ana Svilar iz Green Mind Consulting govorili su na temu poljoprivrednih javnih politika Srbije i EU, kao i agroekološkom pravcu kao alternativi industrijskoj proizvodnji hrane. Razgovor je moderirala Violeta Jovanov Peštanac.

Tribinu je otvorila Žaklina Živković iz GAJP-a koja je navela da dominantni prehrambeni sistemi i industrijska poljoprivreda uzrokuju degradaciju životne sredine i ubrzavaju klimatske promene, uzrokuju ekonomske poteškoće za male poljoprivrednike/ce, negativni uticaj na zdravlje i nebezbednu hranu za mnoge. „Budućnost leži u agroekološkoj paradigmi, zasnovanoj na fundamentalno različitim odnosima između poljoprivrede i životne sredine, između prehrambenih sistema i građana.”, rekla je Živković.

Diskusija je započela pitanjem šta je za govornike održiva poljoprivreda.

„Kada se govori o održivosti poljoprivrede, većina posmatra održivost kroz ekološki aspekt, dok se zapostavlja ekonomski, koji je za mene najbitniji”, započeo je Saša Petrović. „Danas živimo u neoliberalnom ekonomskim sistemu, u kome je nemoguće govoriti o pravednom sistemu proizvodnje hrane jer pet stotina svetskih korporacija kontrolišu celi lanac proizvodnje od semena pa do hrane koju mi kupujemo u supermarketima. Važno je podržati male proizvođače hrane, jer po nekim studijama oni proizvode 70% hrane u svetu, dok 80% dobiti ide velikim korporacijama, a samo 20% ide malim proizvođačima. Jasno je da mi onda ne možemo govoriti o pravednoj proizvodnji hrane. Iz tog razloga je potrebno je raditi na redistribuiranju dobiti unutar celog lanca vrednosti. Dakle za početak je najvažnije razumeti ekonomsku strukturu sistema proizvodnje hrane, kako bi govorili i o ekonomskom i o ekološkom aspektu proizvodnje hrane”, istakao je Petrović.

Stela Strsoglavec je naglasila da su dva prioriteta na delu, jedan je brza i laka zarada, a drugi održiva proizvodnja hrane. „Kada imate dva tako različita cilja, onda imate i potpuno različita sredstva. Industrijska proizvodnja hrane teži brzoj i lakšoj zaradi i u tom slučaju dolazi do upitnog kvaliteta hrane i ostavlja se po strani uticaj na životnu sredinu. U tom slučaju ekonomski faktor je primaran, društveni faktor je samo posledica, a ekološki faktor je potpuno zapostavljen.Održiva proizvodnja hrane predstavlja sklop ekonomskog, društvenog i ekološkog razvoja. I kada se danas pitamo da li je nešto održiva ili neodrživa proizvodnja hrane, treba prvo sagledati na koji način je ta hrana proizvedena”, naglasila je Strsoglavec.

„Poljoprivreda je ono od čega svi zavisimo, kako bi smo opstali moramo da proizvodimo hranu. Kako ćemo proizvoditi hranu to zavisi od nas. I podatak da manji proizvođači pokrivaju većinu naših potreba, govori da svi mi možemo da proizvedemo hranu koja nam je potrebna. Održivost podrazumeva i štednju resursa, a ono sto sam ja zapazila u svom radu jeste da se resursi uopšte ne štede”, rekla je Ana Svilar.

Na tribini se razgovaralo i o Evropskoj poljoprivrednoj politici.

„Evropska poljoprivredna politika nije savršena, ali je postavljena tako da doprinese razvoju ruralnih oblasti i podizanja kvaliteta života u tim sredinama. Evropa već ima iskustva sa intenzivnom poljoprivredom, i oni su uvideli negativne posledice za životnu sredinu i sada se podstiču veliki proizvođači da jedan deo svoje zemlje ne obrađuju, već da je ostave zaparloženu”, rekla je Stela Strsoglavec. Ona je navela da u Srbiji donosioci odluka i dalje intenzivnu poljoprivredu vide kao jedini vid poljoprivredne proizvodnje. „Intenzivna proizvodnja se pravda izgovorom da se proizvodi hrana kako ne bi bilo gladnih, a čitava planeta proizvodi i više nego što nam je potrebno hrane, ali se radi o lošoj raspodeli. Mi smo sada u poziciji gde moramo da istaknemo svoje specifičnosti, da pronađemo tačke spajanja sa evropskim poljoprivredim politikama, a da odbijemo sve ono što smatramo da će loše uticati na razvoj naše poljoprivrede”, zaključila je Strsoglavec.

Saša Petrović je ukazao na prakse koje postoje u državama EU. „Naveo bih samo primer Nemačke, na koju mi često želimo da se ugledamo. Upravo u Nemačkoj se dešavaju protesti malih poljoprivrednih proizvođača, koji se bune protiv industrijske proizvodnje hrane i protiv nepravedne distribucije subvencija. U Nemačkoj 80% subvencija odlazi velikim industrijskim proizvođačima hrane, tako da ni u Nemačkoj nije sjajna situacija. U Hrvatskoj jedan podatak najbolje oslikava to stanje pre i posle EU, Hrvatska je pre EU proizvodila 70% hrane za zadovoljavanje domaćih potreba, a uvozila 30%. Dok je danas, kada smo već šest godina u EU, to stanje obrnuto, sada uvozimo 70%, a proizvodimo 30% za domaće potrebe. Dakle EU donosi nove prilike za finansiranje, tj. subvencionisanje poljoprivredne proizvodnje, ali u tim uslovima i dalje mali proizvođači ne mogu da pariraju velikim industrijskim proizvođačima. Zato je važno prvo govoriti o ekonomskom sistemu u kome živimo, kako bismo prvo shvatili, a kasnije i nudili neka rešenja.”

Da pokaže da postoje i dobri primeri, Saša navodi slučaj iz Italije: „Italija ima duboko ukorenjenu kulturu direktne saradnje poljoprivrednika i potrošača. U toj državi postoje grupe za solidarnu razmenu, to su potrošačke zadruge u kojoj grupa građana direktno kupuje od proizvođača bez posrednika. Proizvođači na taj način dobijaju siguran plasman na tržište. Većina tih proizvođača je organska proizvodnja tako da potrošači dobijaju jeftinije kvalitetne proizvode nego što su na tržištu.”

Kao konsultant za pretpristupne fondove EU za poljoprivredu (IPARD) Ana Svilar je navela da je potrebno da se institucije više bave savetovanjem i pomaganjem poljoprivrednika/ca u smislu šta i kako treba proizvesti, a manje razvijanjem semenske industrije ili industrije pesticida. „Poljoprivredni proizvođači jesu spremni za EU, ali nisu dovoljno informisani kako treba implementirati stavke koje IPARD program propisuje. Srbija treba da iskoristi svoju poziciju, jer i EU kod nas vidi poljoprivredu kao primarnu delatnost, a kasnije i prerađivačku delatnost. IPARD svakako podržava zelenu poljoprivredu, jer upravo zeleni kriterijumi pospešuju mogućnost dobijanja nekih sredstava. Ono što se od nas očekuje kroz poglavlje 27 pridruživanju EU jeste formiranje zelenog fonda čija sredstva će moći da koriste i poljoprivredni proizvođači”, zaključila je Svilar.

Okosnica održive poljoprivrede mala i srednja poljoprivredna gazdinstva

Svi govornici su naglasili da su okosnica održive poljoprivrede male sredine poput Stare planine, čitava jugoistočna Srbija, sve ruralne sredine. Sva ona mala gazdinstva koja mogu da nastave da proizvode onako kako sada proizvode, ali da porade na udruživanju, na proširenju svojih aktivnosti, promociji proizvoda kroz seoski turizam, uspostavljanju kontakta sa ljudima iz urbanih sredina, kako bi im omogućili kupovinu tih proizvoda u gradovima, a da to nije kupovina u super marketima.

Nakon tribine usledila je večera uz druženje u prostoru Kulturnog centra Grad. Minja Nikolić, aktivistkinja iz udruženja Zlatne ruke Temske koje se bori za očuvanje reka u ovom zaštićenom prirodnom području spremila je zajedno sa članovima i članicama GAJP večeru nazvanu „Ukusi Stare planine” od autentičnih sastojaka.

„Zlatne ruke Temske imaju 30 žena članica. Na Staroj planini su žene napravile udruženje, kako bi se same edukovale i posećivale razne manifestacije na kojima možemo da se predstavimo. Ne postoji manifestacija na kojoj mi nismo dobile neku nagradu. Videćete večeras na večeri da su sastojci koje mi koristimo potpuno organski, to su npr. pečurke koje smo mi lično ubrale i smatram da je važno da se te prakse podrže i razvijaju”, poručila je Minja.

Izvor: gajp.org.rs