Carpe Diem, mesto gde stanuju zdravlje i dobra energija : Inkluzija

Piše: Jelena Marić (Blog o socijalnom uključivanju)

Ja sam Jelena Marić, diplomirani inženjer pejzažne arhitekture, uskoro i Master organske poljoprivrede. Sve je to bitno ukoliko se čvrsto držimo našeg formalnog obrazovanja, i smatramo da svi treba da radimo ono za šta smo se školovali. Moje lično mišljenje je da, kada se sve podvuče jednog dana, bitno je samo koliko smo se smejali, bili okruženi dobrim ljudima, koliko smo lepih emocija pružili, i sa koliko mudrosti dočekujemo sva iskušenja. Lični razvoj je ono što je zaista bitno. U duhu takvog razmišljanja nastala je priča zvana Carpe Diem. Danas, u Srbobranu, na adresi Miloša Obilića 111/1, stanuje 100 koza sa svojim jarićima, stanuje priča koja okuplja 5 mladih zaposlenih ljudi, svi mlađi od 30 godina, koji ovde rade, druže se, uživaju u životinjama, svakodnevno spravljaju proizvode koji su pola hrana – pola lek, i traže svoj smisao u ovakvom pristupu životu.

Gomilajući iskustva u radu sa ljudima, u radu sa prirodom, shvatajući da životinje svu uloženu ljubav i trud višestruko vrate, da su spremne da se okreću, skakuću i prevrću da bi vas nasmejale, da su spremne da svo svoje mleko i postojanje podvrgnu nečemu što je sve samo ne biznis, moj budući suprug Aleksandar i ja opredelili smo se da svoje interesovanje, resurse, snagu i znanje umnožimo kupujući stado koza. Prve koze stigle su iz manastira Arhangelovo Kovilj. Divni ljudi koji su nas tamo dočekali kada smo došli prvi put da ih vidimo, pomislili su da smo gradska deca koja su došla da prvi put vide kako izgledaju koze, no to su nam rekli tek kasnije kada smo se sprijateljili i kada su kozice na njihovu veliku nevericu već bile kod nas.

Da ne bude fraza, ali to je zaista bila ljubav na prvi pogled, njih 58 je šetalo po koviljsko-petrovaradinskom ritu tada, a mi smo ih puni entuzijazma, radosti, ali i straha, zamišljali u svom dvorištu. Kada su stigle, misleći da smo potpuno spremni, a ispostavilo se potpuno nespremni , nije se znalo ko je više bio u čudu, da li životinjice, naši roditelji, komšije i prijatelji, ili Aleksandar i ja. Budući da su promenile prostor i bile nervozne od puta, nisu baš bile druželjubive jedna prema drugoj, te smo mi rešili da ustajemo svaku noć i obilazimo ih na svakih 3 sata, da se ne bi povredile. Kasnije, kada je došao veterinar, bio je u čudu, pitao se zašto mi to radimo, jer one noću spavaju kao i svi. Ali, odakle smo mi to tada znali…

Nakon toga, dolazili su novi izazovi, poput onoga da je za Praznik rada, 1. maj, prestao sa radom aparat za mužu, pa je ujutro u pola 6, kada počinje muža, trebalo da pronađemo ljude koji će nam pomoći da pomuzemo sve naše kozice. Izazovi su nastavili da se ređaju i naravno da je došlo na red i pitanje “Da li nam je zaista sve ovo trebalo?”. Dobro je kada u ovome niste sami, kada vas je dvoje – kada jednom splasne entuzijazam, tu je onaj drugi koji shvata da je sve ovo velika škola, da su izazovi i problemi normalna stvar, da je suština u njihovom prevazilaženju koji vas samo čine jačim. Ako do sada i nismo znali kako se kvantitativno meri hrabrost, sada to definitivno znamo. Započnite bilo šta od početka, od nule, od ideje, i pratite svoj razvojni put. Svako će reći da je puno uticaja sa strane, u kojoj državi to radite, koliko novca imate, koliko korisnih kontakata se ostvarili do tada, a koji će vam baš sada biti dragoceni. Sve je to bitno, ali suština je koliko zaista želite da radite to što ste započeli i koliko je vaše biće spremno da putuje na ovom divnom putu zvanom život.

Upravo sa tom željom smo počeli da prerađujemo naše mleko i bili u čudu kako su ljudi počinjali da dolaze kod nas po sir, surutku, da to što mi svojim rukama napravimo neko konzumira ne bi li se bolje osećao i popravio svoje zdravstveno stanje. Tada smo imali dva mala kalupa za sir i dve posude zapremine 50 litara mleka, pravili smo koziji feta sir i prodavali ga od kuće, u pojedinim restoranima i na nekim mini sajmovima. Tada smo čuli za konkurs Fondacije Ana i Vlade Divac za unapređenje malih poljoprivrednih gazdinstava, sa ciljem da podrže dobre ideje mladih ljudi. Poslali smo prijavu i nekoliko dana pred doček Nove godine dobili čestitku, jer nam je ideja prepoznata u okviru projekta Fondacije koji je podržala Kanadska ambasada. Dobili smo grant koji nam je pomogao da našu preradu podignemo na viši nivo, kupovinom duplikatora, mašine za preradu mleka.

Zaista smo taj projekat shvatili kao vetar u leđa, kao putokaz da smo na pravom putu. Tada smo se pravili važni kako smo od malih postali veliki. Nakon toga usledio je projekat Poljoprivrednog fakulteta, departmana za stočarstvo, za unapređenje mini proizvodnih pogona za mesnu i mlečnu industriju. Sada već ubeđeni da posedujemo dobru ideju i da ljudi i na papiru prepoznaju naš entuzijazam, konkurisali smo i postali jedan od 15 podržanih projekata, čime smo preuredili našu stambenu kuću u mlekaru po HACCP standardu. Gde je nekada bila spavaća soba sada je rashladna komora, gde je nekada bila kuhinja sada je prostorija za zrenje sira, gde je bio letnjikovac sada je prostorija za prijem mleka.

Trenutno prerađujemo 300 litara mleka dnevno. Proizvodimo kozji sir – fetu, dimljeni, sa brusnicom, sa začinskim biljem, kozju surutku, kozji jogurt, kozje kiselo mleko, kozju rikotu, i sve za šta tog dana imamo inspiraciju. Naša surutka postala je Šampion kvaliteta Novosadskog sajma za 2015. godinu, naš sir dobio je Veliku zlatnu medalju istog sajma, naš brend Carpe Diem je prepoznat od strane Privredne komore Srbije, te smo ponosni nosioci priznanja Najbolje iz Srbije u kategoriji Najbolji lokalni brend u Srbiji za 2014.godinu. Svako od tih priznanja je zajedničko, delimo ga sa divnim mladim ljudima koji rade sa nama od početka i naravno sa našim kozicama i jarićima. Svako je ispraćeno suzama, radosnicama razume se.

(…)

Tekst “Carpe Diem, mesto gde stanuju zdravlje i dobra energija” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.