Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Ana Ilić (Blog o socijalnom uključivanju)

Postoje  lepa, rana sećanja na osmehe, slike suze, mirise… I postoje sećanja bez čulnog pokrića, nema zvuka ni boje, samo sećanje na misli. Prvo takvo sećanje je početak misaonog postojanja, sve kasnije mu dođe razvitak i određivanje ličnosti u vidu misli. Moje prvo takvo sećanje je u vezi s bolešću. U devetoj su mi dijagnostikovali neku Fridrajhovu ataksiju, rekli da je retka, da će me dovesti do invalidskih kolica, da sa sobom povlači i druge teškoće, kardiomiopatiju, skoliozu kičme, dijabetes… Ali to nije bolest koja me je napipala u apstrakciji i dala mi idejno postojanje. Bolest koju sam sama uvidela i dijagnostikovala je bolest društva, deformacija i mutacija leži u skupu individualnih neuroza.

To je društvo gde naučite da pripadate, čovek teži da bude društveno prihvaćen (ili opšteprihvaćen), opštevoljen, opštepoštovan. A to opšte se uvek oslanja na oblik postojanja, na spoljašnjost, fizičku prirodu. Jer zakoni i pravila su formalin, odnose se na oblik, bez sadržaja, tako da i zakoni o invalidnosti se odnose na oblik, ali taj oblik invalidnosti ne ulazi u sadržaj egzistencije. Sve društvene norme su u sferi formalnosti, i sva pisana i nepisana pravila o žvotu osobe sa invaliditetom se tiču invaliditeta, a ne osobe, jer invaliditet je oblik postojanja neke osobe.

Bolest je u tome što se svi pronalaze u definicijama oblika i zakonima. Zato je bilo teško da se ja nađem jer nema čak ni zakona o mom retkom obliku postojanja, Što se ticalo svega u sferi formalnosti i oblika, ja nisam ni postojala. To je možda dobro, morala sam sama da dam pravila svog postojanja.

I nisam postojanje našla kroz svoj oblik, to je najveća greška, sadržaj i oblik, duša i telo, koegzistiraju, ali se ne uslovljavaju. Ja sam imala svoj put, i nikad nisam krenula putem nekakve ataksije, nego išla svojim, ona mene prati. Taj put je dug i iscrpan, i mogu ga zvati samosaznavanjem. Put se uvek i zasigurno se završava onim što nas je i nateralo na put – socijalnom uključenošću. Završava se time jer to je krajni cilj, odnosno osećanje socijalne uključenosti, a niko se nije rodio s tim osećanjem. Koliko god bio socijalno “prisutan” i uključen. To je osećaj pripadnosti, lakše se prepoznaje pod tim nazivom. To je ono važno pitanje na raskrsnici, “kome/čemu želim da pripadam?” Naravno, ovo je pitanje duše, i ovde je lako zavarati se, a posebna zavera na koju ja mislim je mešanje duše i oblika i reći “ja pripadam osobama sa invaliditetom”. Pripasti jednoj grupi je odreći se svog sadržaja. E pa ja imam tačan odgovor – pripasti sebi.

(…)

Tekst “Celog života me Tuta Bugarin klao u petak” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.