Vlada Republike Srbije
Piše: Petar Stojanović (Blog o socijalnom uključivanju)
„Savestan držalac pokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina“. Ovako glasi član 28. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Sl. list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Sl. list SRJ“, br. 29/96 i „Sl. glasnik RS“, br. 115/2005 – dr. zakon). Da li smo razumeli šta je zakonodavac hteo da kaže?
Prosečan čitalac sigurno ima dobru predstavu o smislu ove zakonske odredbe, tj. da ona previđa mogućnost sticanja prava svojine na tuđoj stvari protekom vremena, iako mu verovatno nisu potpuno jasni svi upotrebljeni izrazi. Reči „držalac“ i „održaj“ najverovatnije su mu „strane“, jer se nije ranije sreo sa njima.
Dakle, stručna terminologija, u ovom primeru iz oblasti prava, ponekada može stvoriti manje ili veće teškoće onima koji je ne poznaju, a moraju da je primene. Kako bi bio prevaziđen ovaj problem, pristalice tzv. Pokreta za jednostavni jezik (Plain Language Movement) smatraju da bi sve vrste akata – pravnih, poslovnih, pa čak i akademskih – trebalo pisati jezikom koji je razumljiv prosečnoj osobi već prilikom prvog čitanja. Kada je reč o pravnim aktima, sledbenici ovog pokreta smatraju da ljudi imaju pravo da razumeju akte koji propisuju njihova prava ili obaveze.
Ovaj pokret stekao je značajan broj pristalica, a doveo je i do promena u radu državnih institucija u pojedinim zemljama. Primera radi, u oktobru 2010. godine, u Sjedinjenim Američkim Državama stupio je na snagu „Plain Writing Act of 2010“, koji obavezuje savezne organe da koriste tzv. jednostavni jezik u svim svojim aktima, kao i da obuče svoje zaposlene da se služe takvim jezikom.
Takođe, u Nemačkoj je od nedavno na snazi uredba koja reguliše nesmetan pristup internetskoj ponudi državnih organa. Uredba je zasnovana na Zakonu o ravnopravnosti hendikepiranih osoba i na Konvenciji Ujedinjenih Nacija o pravima osoba sa invaliditetom. Prema odredbama navedene uredbe, pojedine stranice ministarstava moraju da budu dodatno objavljene u verziji „jednostavnog jezika“. Veruje se da od ove promene neće imati koristi samo hendikepirana lica, već i osobe kojima je nemački strani jezik, kao i oni koji često muku muče sa „birokratskim nemačkim“.[1]
Pristalice Pokreta za jednostavni jezik tvrde da su tesktovi prevedeni sa „pravničkog“ na „jednostavni jezik“ manje opširni, jasniji, razumljiviji, prilagođeniji prosečnim čitaocima, i tome slično. Zapravo, iz jednostranih i ekstremnih primera koje koriste kao dokaze svoje tvrdnje o nerazumljivosti pravnih akata i nužnosti njihovog pojednostavljenja, možemo zaključiti da je pravna terminologija arhaična, izveštačena, pompezna, pa čak i smešna. U najkraćem – nepotrebna.
Ako je tako, koja je svrha bilo kakvog stručnog jezika?
Tu tajnu otkriće nam Vilijam Luc, američki lingvista koji se specijalizovao za jednostavni jezik. Po njegovim rečima:
„Jezik pravnika, političara, inteligencije trebalo bi da nam izazove osećaj niže vrednosti“.[2]
Ostajući dosledan značenju svog prezimena, gospodin Luc osvetljava pozadinu ove mračne rabote. Po njemu, jezik je moć, i tačka. Vlast ima onaj ko upravlja jezikom. Nešto nalik Orvelovom romanu „Hiljadu devetsto osamdeset četvrta“.
Ako je gospodin Luc ovde u pravu, šta čekamo?! Pokrenimo antibirokratsku revoluciju koja će jednom zauvek zbrisati sa lica zemlje „jezik pravnika, političara i inteligencije“, i uvesti nas u rajski svet jezičke jednostavnosti i jednakosti. Tu će se radnici, seljaci i poštena inteligencija savršeno razumeti, jer će biti iskorenjeni ekscentrični žargoni kojekakvih misterioznih profesija, koji kod poštenog sveta samo izaziva zbunjenost i osećaj niže vrednosti.
Da li je gospodin Luc u pravu, ili preteruje, možemo zaključiti analizom citiranog člana 28. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (u daljem tekstu: Zakon).
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar