Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Miloš Obradović (28), pčelar iz sela Kutlovac, opština Blace

Priča o mojoj porodici ne počinje pre mnogo godina, već pre dve nepune godine kada sam sa svojom suprugom Suzanom Obradović napustio porodično gazdinstvo svojih roditelja koje se bavilo voćarstvom i stočarstvom i važilo za jedno od imućnijih domaćinstava u Blačkoj opštini, ali zbog raznih porodičnih problema i nerazumevanja jedino rešenje je bilo osamostaliti se i krenuti ispočetka.

Krenuli smo u nepoznato i maltene od nule i to u možda najtežem trenutku. Supruga je bila u 6. mesecu trudnoće, ja bez sigurnog posla, a zima stiže. Jedino sigurno primanje je ženina plata od nepunih 19.000 dinara, a sami troškovi za stan, struju, vodu i ostale komunalije bili su blizu 15.000 din. Radio sam privatno i nije me bilo sramota ni od jednog posla, jer moji su me učili da se rada ne treba stideti, već se radom treba ponositi. Ali, posla je bilo sve manje, a troškova sve više. Jedinu utehu sam pronalazio u pčelama. Da, u pčelama, jer kada smo napustili porodično imanje sa sobom sam poneo i 12 pčelinjih društava koje sam te godine sam razrojio i zazimio, a uteha je bila ta da ako budem morao, prodaću par društava i tako obezbediti svoju porodicu koja je u decembru mesecu dobila novog člana – dobili smo ćerkicu, našu malu Mašu.

Uspeli smo da prezimimo, a da ne moramo da prodamo pčele, a sa prolećem, kada se i sama priroda budi, već je bilo lakše. Nalazio sam posao i zarađivao, a sav višak od zarade sam ulagao u pčele, tj. u svoju sigurnost, jer sam upravo u pčelarstvu video svoju, a i budućnost svoje porodice. Nabavio sam nove košnice, ramove, satne osnove i rešio da udvostručim svoj pčelinjak, a u neposrednoj blizini pčelinjaka sam posadio i baštu i tako svoje slobodno vreme provodio tu, kraj svog pčelinjaka, sa svojom porodicom.

Godina je počela lepo već u voćnoj paši. Sve je kipelo od meda, društva su se razvijala i čekala se ta bagremova paša koja je ove godine znatno poranila, i upravo su to rano cvetanje bagrema i kasni mrazevi doprineli da bagrem ne medi. Nisam klonuo duhom, već sam još više ulagao u pčelarstvo i razrojavao i proširivao svoj pčelinjak. Međutim, svakim danom med u košnicama se smanjivao, unos je sveden na minimum, društva su se slabo razvijala, svakim danom je bilo sve gore. Bližio se avgust mesec kada treba pripremiti društva za zimu. Nadao sam se nekom kasnom unosu, pratio stanje preko Interneta na teritoriji cele Srbije, pitao se da li negde medi, da li ima unosa i svakodnevno listao izveštaje na forumima, a jedini pozitivni izveštaji su stizali iz Vojvodine sa suncokretove paše. Kolege iz Šumadije i ostalih centralnih delova Srbije odselili su svoja društva u kontejnerima za Vojvodinu i vratili se sa košnicama punim meda. Kažu da nije bilo najbolje, ali da su ipak zadovoljni, jer, da su ostali na stacionaru, ne bi imali čime da prihrane pčele…

Opet sam bio u problemima. Razrojio sam društva, ali nemam dovoljno para da sva zazimim sa dovoljnom količinom meda, pa sam krenuo da spajam društva i zazimim 24 društva dopunjujući količine meda sa šećernim sirupom. Misli su mi stalno lutale kako da napravim i ja pčelarski kontejner, da i ja svoje pčele odselim za Vojvodinu i postanem seleći pčelar.

A onda, kao u nekoj bajci, dođe vila i ispuni mi želje. A moja vila je bila gospođa Nada Obradović i Fondacija “Ana i Vlade Divac”, koja je u Blacu raspisala konkurs za pomoć mladim poljoprivrednicima. Odmah sam pojurio, prikupio dokumentaciju i konkurisao za pčelarski kontejner za 36 košnica. Nisam se mnogo nadao, ali negde u podsvesti sam osećao da je to to i da će mi se san ostvariti. Prvi poziv i obaveštenje da sam prošao prvi krug, a onda i upoznavanje sa gospođom Nadom Obradović i potpisivanje ugovora bili su za mene kao nešto nestvarno, kao san.

Sada, posle par meseci, kontejner je u dvorištu, moj san je ostvaren, pčele su na pčelinjaku i čekaju proleće i nov početak tj. naseljavanje kontejnera i prvu selidbu za Kruševac, na prvu bagremovu pašu.

(…)

Tekst “Da odselim i ja svoje pčele na suncokretovu pašu” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.