Deca kao faktor socijalnog uključivanja : Inkluzija

Piše: Dražen Zacero (Blog o socijalnom uključivanju)

Udruženje Prijatelji dece Srbije, ove jeseni, pitalo je osnovnoškolce i srednjoškolce šta misle o uvođenju usluge podrške porodici koja bi se sastojala u tome da jedna osoba zaposlena u Centru za socijalni rad obilazi porodice i razgovara sa njima o njihovim potrebama, izazovima i preprekama u životu, kao i da im potom posluži da pomogne savetom, informacijom, a sve u cilju lakšeg ostvarivanja nekih socijalnih, ekonomskih ili zdravstvenih prava koja nekim građanima deluju nedostupno jer nemaju sve informacije niti naviku da se obrate Centru za socijalni rad, a prolaze kroz probleme za koje i ne znaju da bi Centar mogao ili morao da im pomogne, i da, iako tako deluje, ponekad ne moraju baš sve sami.

Prethodno je deci predočeno da porodice često misle da su same krive za tešku situaciju u kojoj su se našle i ne razumeju otežavajući uticaj okolnosti koje dovode do dalje marginalizacije i siromašenja ljudi.

Zatim, da porodice – kad naiđu na par zatvorenih vrata – odustaju ophrvane nepravdom i osećajem razočarenja. Često se i pogrešno smatra da iza pojedinca koji je zaposlen u nekoj instituciji stoji lično Generalni sekretar Ujedinjenih nacija i da tom službeniku „niko ništa ne može“. U takvim situacijama, dodatni par ruku, nogu i razmišljanja zaista napravi promenu nabolje!

Razgovori sa decom su vođeni u dva navrata, u Domu Narodne skupštine Republike Srbije, u okviru Dečje nedelje 2015, a zatim i u Kancelariji za mlade Gradske uprave Grada Beograda tokom Nedelje parlamentarizma.

Na tim događajima, sa predstavnicima učeničkih parlamenata osnovnih i srednjih škola sa teritorije Srbije, a zatim i Beograda, razgovaralo se o tome kako oni vide porodicu danas. Šta su lepe, a šta mogu biti loše strane porodice, kakvi sve problemi mogu postojati u današnjoj porodici i kako to utiče na njih, ukoliko žele da podele svoje iskustvo ili mišljenje kako to utiče na njihove vršnjake.

Učenici su bili pitani i kako bi oni reagovali da su socijalni radnici/e, a da imaju pouzdane dokaze da jedno dete odrasta u porodici koja se suočava sa višestrukim i složenim problemima – da li bi to dete izmestili iz porodice kako bi zaštitili najbolji interes deteta, ili naprotiv, možda najbolji interes deteta baš leži u očuvanju njegove primarne sredine u kojoj odrasta, bez obzira na probleme.

Kao primeri navedeni su slučaj velikog siromaštva i slučaj nasilja u porodici. Kroz diskusiju je postavljen barometar stavova: šta je bolje za dete, da bude u ustanovi ili u porodici i koja je to mera, granica problema koja bi bila razlog da se dete izmesti iz porodice. Naravno da je ta debata odavno završena u stručnim krugovima, ali je dobro videti kako na to gledaju deca.

Sumirajući njihova razmišljanja i stavove, uočavamo sledeće:

– deca su vrlo osetljiva na nepravdu i primećuju je kako u školi, tako i u porodici, primećuju kako socijalne i ekonomske nejednakosti utiču na povlašćen položaj određene dece, a diskriminaciju druge dece (nejednak tretman) u školi, ali i nedoslednost roditelja kroz neke odluke tokom života u vezi sa odnosom prema zdravom životu, moralnim pravilima, odnosu prema poznanicima, stavovima prema pripadnicima drugih etničkih grupa itd.

– Nejednakost u školi koju deca primećuju počinje od banalnih primera i veoma rano: dete osvoji nagradu na nekom likovnom takmičenju, a vršnjaci dobro znaju da mu je srodnik/ca nacrtala rad, jer upadljivo odskače od njegovih crteža na časovima likovnog.

– Takođe primećuju da ima roditelja koji su uporni i često dolaze na „otvorena vrata“ i roditeljske sastanke, ili u malim sredinama još drastičnije – primećuju da se određene porodice blisko druže sa direktorom/kom škole, nastavnicima i da to utiče na ocene deteta. Naveden je primer deteta kog vršnjaci smatraju lako ometenim u razvoju, a koje završava sa vrlo dobrim prosekom u školi. Učenici jesu za to da dete ne treba da trpi diskriminaciju zbog sposobnosti za učenje, ali ne baš da završi sa vrlo dobrim uspehom kao neki učenici koji su dosta radili kako bi ostvarili taj cilj.

– Najviše ih boli kada se u slučajevima vršnjačkog nasilja provuče učenik/ca koja je iskazala ružno ponašanje, ukoliko su mu roditelji uticajni u lokalnoj zajednici.

Razgovor se vodio i o siromašnoj romskoj deci (napominjemo siromašnoj, jer nisu svi Romi siromašni), deci sa smetnjama u razvoju, određenim invaliditetom i sl. – kako je njima u školi, koliko to utiče na njihov uspeh itd.

Zaključak je bio da ukoliko se ne mogu ispraviti neke nepravde, makar mogu da se pozitivnom akcijom umanje neke teškoće dece koja moraju da ulože dodatan napor da bi pohađala nastavu. Razgovaralo se o tome koja su to deca, ali ne kroz imenovanje, nego kroz nabrajanje problema. Postavljeno je pitanje na koji način lokalna zajednica može da pomogne i kako bi trebalo da se u tim slučajevima postave nastavnici, a kako deca, te o mogućnostima da se učenički parlamenti kroz svoje aktivnosti uključe i u aktivistički angažman solidarne prirode.

(…)

Tekst “Deca kao faktor socijalnog uključivanja” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.