Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Transkript govora Anice Spasov na događaju “MESTO SUSRETA – moja perspektiva” (6. decembar 2015., Kafe TRANZIT, Zemun)

Ja sam Anica Spasov i vodim Udruženje za podršku osobama ometenim u razvoju “Naša kuća”. Sa dugogodišnjim iskustvom od preko 17 godina, ja dođem kao neka budućnost roditeljima mlađe dece sa smetnjama u razvoju (…), moj sin sada ima 31 godinu. Ispričaću koji su razlozi zbog kojih sam se aktivirala i čitav svoj život posvetila ovom angažovanju.

Kada je moj sin pošao u školu, pozvali su me telefonom iz škole i pitali da li hoću da se uključim u rad udruženja. Ja sam automatski odgovorila: “Ne, nemam vremena.” Spustila sam slušalicu i shvatila šta sam uradila. Naravno da imamo vremena! Ako mi nemamo vremena – ko će ga drugi imati?! Nakon te odluke da prihvatim učešće u radu udruženja, intenzivno sam razmišljala o suočavanju sa realnošću života: u redu, dobila sam ove životne karte koje su preda mnom, uopšte me ne interesuje i neću da razmišljam o tome šta bi bilo da nije ovoga, ali hoću da odigram najbolju životnu partiju i da svoj život, a pogotovo živote svoje dece, učinim smislenima. I tako je krenulo.

Na osnovu dugog rada sa decom sa smetnjama u razvoju, shvatila sam šta je najvažnije. Njima su najvažniji ljubav, podrška i sigurno okruženje. Jako su im važni socijalni kontakti, važno je da upoznaju svet oko sebe, jer na taj način mogu sebe da izgrade i da napreduju. Jako je važno da verujemo u njih, da im pružamo podršku i sitna zadovoljstva, da im obezbeđujemo društvene kontakte koji će da ih ojačaju. Tako smo krenuli sa dnevnim boravkom u kome je bilo mnogo dece: bili su na raznim radionicama; radili su najrazličitije stvari sa najrazličitijim ljudima i umetnicima i tako izgrađivali sebe; odlazili su na letovanja i zimovanja… To okruženje im je pomoglo da danas, posle toliko godina, budu odrasli ljudi koji imaju svoje snove i želje, ljudi koji se ostvaruju i koje okolina prepoznaje kao mlade koji pripadaju zajednici i daju doprinos njenom razvoju. Verujemo da svako od njih može da napreduje i utiče na okolinu, a na taj način se menjaju stavovi okruženja i prevazilaze predrasude.

Naše udruženje je do danas preraslo u socijalno preduzeće. Od radoznale, zadovoljne dece koja su svakog dana napredovala, stigli smo do mladih ljudi koji danas vrlo ozbiljno rade. U okviru našeg socijalnog preduzeća proizvode papirne kese i ekološku ambalažu, rade u Kuhinji na točkovima (usluga keteringa – dostava obroka na adrese starijih sugrađana i kompanija)… Postali su veoma značajan deo naše zajednice time što pružaju podršku drugoj grupi ljudi koja takođe ima problema – starijima koji, iz raznih razloga, ne mogu sebi da obezbede obroke.

Roditeljima mlađe dece sa smetnjama u razvoju ovo verovatno deluje kao neka daleka budućnost. Ni mi u početku nismo verovali da mnoge stvari mogu ovako da se odigraju. Verujte, kada ovi mladi ljudi počnu da razmišljaju o tome koliko vrede i koliko vredi njihov rad, koliko su zadovoljni svojom zaradom i time što mogu da kupe neka svoja sitna zadovoljstva, shvatite koliko je sav vaš trud vredeo, jer ste im na taj način obezbedili budućnost i, što je najvažnije, smislen život.

(…)

Tekst “Deci sa smetnjama u razvoju su najvažniji ljubav, podrška i sigurno okruženje” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.