Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Miroslav Jovanović (Blog o socijalnom uključivanju)

Iva i Ljubica su rođene iste godine, u istom porodilištu. Obe su prohodale kada su imale godinu dana i progovorile sa dve godine. Kada im je bilo sedam, krenule su u istu školu, bile su raspoređene u isto odeljenje i sedele su u istoj klupi. Drugoj do prozora. Brzo su postale najbolje drugarice. Igrale su se sličnim igračkama, obe su volele Pepu Prase, pomagale su jedna drugoj oko školskih zadataka i držale se za ruke na odeljenjskim izletima. Iva je želela da postane medicinska sestra, a Ljubica učiteljica. Iz godine u godinu, svakog prvog septembra, njih dve bi sedale u drugu klupu do prozora i njihovo odrastanje i sazrevanje teklo je paralelno, slično. Prvog septembra, na početku osmog razreda, Ljubica nije došla u školu i Iva je u onu istu klupu sela sama. Njihovi putevi su se tu razdvojili. Sa 14 godina, dok je Iva stidljivo gledala svoju simpatiju, Ljubicu su roditelji udali i ona se odselila kod svog supruga, stotinak kilometara od kuće u kojoj je odrastala. U petnaeastoj godini Iva je upisala srednju medicinsku školu, a Ljubica dobila prvo dete, prve batine od svog muža i ko zna koje po redu uvrede od njegovih roditelja. U narednim godinama, Iva je nastavila školovanje i postala lekarka. Ljubica nije završila ni osnovnu školu, nikada nije postala učiteljica, a za svaki izlazak iz kuće je morala da traži dozvolu svog muža.

U Srbiji je ovakvih priča mnogo. Prema podacima UNICEF-a iz 2019. godine, u opštoj populaciji žena, starosti od 20 do 49 godina, koje su ikada bile u braku ili vanbračnoj zajednici, 7,9% je u prvu zajednicu stupilo pre 18. godine. Među njihovim vršnjakinjama iz romskih naselja, ovaj procenat je bio čak 57,2%.

Dečiji brak je brak u kojem najmanje jedan partner ima manje od 18 godina. Ako želimo da dobijemo potpunu sliku, dečiji brak moramo posmatrati zajedno sa drugim sličnim pojavama, kao što je ugovoren brak, gde najčešće roditelji donose odluku o sklapanju zajednice za svoju decu; zatim prinudni brak koji podrazumeva silom ili pretnjom izazvan opravdan strah kod supružnika, zbog kojeg je on/ona pristao/la na sklapanje braka (Porodični zakon, čl. 38); i najzad, trgovina ljudima (Krivični zakonik, čl. 388), kada uglavnom postoji element davanja i primanja novca, a često je praćen višestrukom eksploatacijom. U praksi najčešće ne dolazi do formalnog zaključivanja braka, već o zasnivanju različitih formi vanbračnih zajednica. U svakom slučaju, reč je o grubom kršenju prava deteta, po pravilu u kombinaciji sa brojnim oblicima zlostavljanja.

Dečiji brakovi se neretko objašnjavaju, a nažalost i pravdaju kulturnim običajima. Rano stupanje u bračne ili vanbračne zajednice svakako predstavlja obrazac koji se transgeneracijski prenosi. Pritisak okruženja koje smatra da je sramota da devojka bude neudata nakon 18. godine, nije društvena vrednost koju treba negovati, već posledica duboke rodne neravnopravnosti i diskriminacije, koja ne sme imati mesto u humanom, savremenom društvu.

Uzroci ove prakse mogu biti i u snažnom negovanju kulta nevinosti, koji se na ovaj način želi sprečiti. Površnim pregledom statističkih podataka videćemo da su dečiji brakovi daleko zastupljeniji u romskoj populaciji. Međutim, nešto detaljnijom analizom videćemo da nije reč o proizvodu kulture zajednice, već da se uzroci ove pojave pre mogu objasniti siromaštvom, socijalnim isključivanjem, diskriminacijom, odsustvom obrazovanja i nedostatkom adekvatne sistemske akcije i društvene podrške.

Dečiji brakovi, a naročito prinudni brakovi koji uključuju prodaju mlade, snažno su vezani za materijalne teškoće porodice i često se koriste kao izlaz iz siromaštva ili barem kao „rešenje“ za akutne egzistencijalne probleme. Porodice prodajom mlade ostvaruju prihod, a roditelji neretko smatraju da udajom spasavaju ćerke od siromaštva. Iskustvo mojih kolega iz Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima pokazuje da oni za udaju ćerke traže od nekoliko stotina evra do nekoliko desetina hiljada evra. U mnogim slučajevima devojčice prekidaju školovanje na početku adolescencije i njihove socijalne interakcije počinju da bivaju strogo kontrolisane od strane starijih članova porodice, kako bi se obezbedilo da u brak uđu nevine. U patrijarhalnom i autoritarnom vaspitnom stilu, deca nemaju pravo na izbor.

Ipak, dečiji brakovi ne moraju uvek biti rezultat odluke roditelja. Dešava se da deca stupanje u bračne ili vanbračne zajednice vide kao beg od nasilja i zlostavljanja koje trpe u porodici. Izbor između zla i goreg.

Ovo naglo prekidanje detinjstva ima višestruke posledice na dalji razvoj deteta. Odjednom, preko noći se kidaju veze sa vršnjacima i socijalni kontakti se uglavnom svode na one sa rođacima. Društvena uloga se potpuno menja. Beba umesto lutke, šerpa umesto knjige. Praksa patrilokalnog formiranja domaćinstva, prema kojoj se žena nakon udaje seli u kuću svog supruga, za ove devojčice podrazumeva selidbu u nepoznatu sredinu, a dolaskom u novu porodicu one staju na začelje stroge hijerarhijske linije. Porodica koja je za nju dala novac, često se prema njoj ponaša kao i prema svemu drugom što se kupuje. Od nje se traži da bude korisna i submisivna. U takvom sistemu vrednosti, nove mlade nemaju mogućnost da odbiju seksualne odnose, niti da kontrolišu rađanje. Mizogini kult devičanstva i ponižavajuća tradicija iznošenja posteljine nakon prve bračne noći, nisu samo priče, već realnost ovih devojčica. Ovakvo postupanje je poslednjih godina upotpunjeno predbračnim ginekološkim pregledima, koji pružaju dokaz kupcima i podižu cenu mladi, pa se postavlja pitanje odgovornosti i osvešćenosti ginekologa koji ove preglede vrše i izdaju potvrde. Ukoliko se pokaže da devojka nije bila nevina pre braka, njoj sledi strašna osuda čitave zajednice, žigosanje i dehumanizacija, u kojoj se ne zna da li je gore da je muževljeva porodica zadrži ili je vrati njenim roditeljima.

Statistika pokazuje da više od 60% devojčica iz romskih naselja prekida školovanje pre upisa srednje škole. Time su one osuđene na ekonomsku zavisnost i gurnute u začarani krug siromaštva.

Rane trudnoće nose visoke zdravstvene rizike po majke i bebe. Vodeći uzroci smrtnosti devojčica, uzrasta od 15 do 19 godina vezani su za trudnoću. Postoji visok rizik od prevremenog rađanja i nedovoljne težine deteta na rođenju. Prema podacima iz 2014. godine, stopa smrtnosti dece u romskim naseljima u Srbiji bila je 14,4 na 1000 dece, što je drastično više od republičkog proseka, koji je 6,2 na 1000.

Iako relevantni međunarodni dokumenti, kao što je Konvencija UN o pravima deteta, ne pozivaju eksplicitno na zabranu stupanja u brak osoba mlađih od 18 godine i dopuštaju državama potpisnicama da tu granicu urede prema svojoj proceni, tumačenje prava deteta u savremenom kontekstu, nesporono ukazuje na potrebu za eliminisanjem dečijeg braka. Tako je Srbija dobila preporuke od strane Komiteta za prava deteta, kao i Komiteta za sprovođenje Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije nad ženama da propiše granicu od 18 godina za stupanje u brak. Na isto je sve svoje članice pozvala i Parlamentarna skupština Saveta Evrope.

Naš Porodični zakon (čl. 3  i čl. 23) navodi da se brak može sklopiti samo na osnovu slobodne volje budućih supružnika i da ga ne može sklopiti lice koje nije navršilo 18 godina života, ali već u istom članu, zakonodavac dopušta mogućnost da sud odobri sklapanje braka osobi koja je napunila 16 godina uz prilično neprecizan uslov – da je steklo telesnu i duševnu zrelost za vršenje prava i dužnosti u braku. Sud u ovakvim slučajevima traži mišljenje centara za socijalni rad. U praksi, Centri vrlo blagonaklono gledaju na ovu pojavu i prema istraživanju Praksisa, u čak 66% daju pozitivno mišljenje za stupanje maloletnika u brak. To svakako zabrinjava, bilo da je posledica blagonaklonog stava stručnjaka o ovom problemu ili da je odraz njihove nemoći i predaje pred težinom izazova. Centri za socijalni rad su u 2020. godini radili na 191 slučaju dečijih brakova, od čega je 30% dece bilo mlađe od 16 godina. I ovde se pokazalo da su najugroženija romska deca, koja su činila 53,4% ovih slučajeva.

Sa druge strane, Krivični zakonik (čl. 190) predviđa zatvorske kazne za osobe koje žive u vanbračnoj zajednici sa maloletnikom/com i za roditelje, odnosno staraoce koji to omoguće. Da sumiramo – ako roditelj omogući maloletnom detetu da stupi u vanbračnu zajednicu, biće kažnjen zatvorom, ali istovremeno ostavljamo mogućnost da  sudovi odobre stupanje u brak i tu mogućnost obilno koriste. Treba pomenuti da Krivični zakonik (čl. 187 i čl. 388) eksplicitno kažnjava prinudni brak i trgovinu ljudima.

Da bismo rešili problem dečijih brakova, potrebno je delovati u tri pravaca:

1. doneti odgovarajuća zakonska rešenja;
2. raditi na promeni svesti u društvu, kako bi roditelji, rodbina, stručnjaci i šira zajednica shvatili koje su posledice dečijih brakova;
3. pružiti alternativu deci u riziku i njihovim porodicama.

Postavlja se pitanje da li redosled ovih koraka treba da bude ovakav. Meni se čini da je zakonska promena možda i poslednji korak u ovom nizu, koji treba da bude ozvaničenje promene stanja u društvu, jer je to uslov za njegovu primenjivost. Čak i Danska, šest godina nakon što je prinudni brak proglasila za krivično delo, nije imala nijedan sudski epilog, jer sistem nije  uspeo da dopre do zajednica u kojima je ova pojava česta.

U Srbiji je pre dve godine osnovana Nacionalna koalicija za okončanje dečijih brakova uz podršku Vlade Republike Srbije, Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost i UNICEF-a. U ovoj koaliciji su predstavnici Kancelarije za ljudska i manjinska prava, skupštinskih odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova i prava dece, Zaštitnika građana, Poverenika za rodnu ravnopravnost, Grada Beograda, Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije, Kancelarije za inkluziju roma, UN agencija i specijalizovanih udruženja građana, kao što su Bibija, Praksis, Indigo, Atina, Ternipe i Udruženje Roma Novi Bečej. Oni sprovode različite kampanje, koje bi trebalo da utiču na promenu svesti u romskim zajednicama, kao što je kampanja „Dečiji brak nije romska tradicija“. Primer dobre prakse su i radionice koje je Praksis organizovao sa istim ciljem, na kojima je učestvovalo više stotina dece i roditelja.

Kako sada stvari stoje, očekujemo da će uskoro i u Srbiji dečiji brakovi biti zakonom zabranjeni. Ipak, ne smemo da očekujemo da će ovaj propis biti jednostavno primenljiv, sve dok se ne ispune druga dva uslova – promena svesti i obezbeđivanje alternative. Ne treba se začuditi ako i ove odredbe stanu u red onih koji su nam omogućili da ispunimo određene kriterijume i „čekiramo još jednu stavku“ u međunarodnim izveštajima, ali koje suštinski nisu rešile probleme. I nakon zakonskih promena, čekaće nas mnogo rada i pažljivo osmišljenih programa kako naglo prekinuta detinjstva ne bi bila ovako česta.

——-

Tekst „Dečiji brakovi – udajom prekinuto detinjstvo” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Miroslava Jovanovića možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.