Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Milkica Dimitrijević (Blog o socijalnom uključivanju)

Rak kod dece i odraslih nije isto – različite su vrste i organi koje napadaju, različiti su uzroci. Uzroci raka kod dece su većinom i dalje nepoznati i iz tog razloga je kod dece ključno što ranije uspostavljanje dijagnoze.

Kako teče proces uspostavljanja dijagnoze?

Važno je reagovati čim se primete simptomi. U slučaju otoka, bola u kostima, preloma kostiju usled osetljivosti, bola u leđima, u stomaku, osećaja umora, temperature koja nema objašnjenje, gubitka apetita, težine, pojave mučnine i povraćanja, otežanog disanja, gutanja, pojave kvržica na vratu, stomaku, preponama, pazuhu, neobjašnivih masnica po koži, otečeno lice, spušteni kapci, uporna crvena iritacija oko očiju, obavezno je obratiti se lekaru. Na osnovu simptoma i podataka koje daju roditelji i dete, lekar usmerava na dalja ispitivanja.

Kod mene se prvo javio bol u kolenu kada sam išla stepenicama. Osećala sam kao da će koleno da mi eksplodira. Kroz nekoliko nedelja sam počela da vučem nogu i da se sve manje oslanjam na nju. Tada sam otišla kod lekara. Doktorka je primetila blagi otok, koji ja nisam videla. Poslala me je na rentgen. Na snimku su videli promenu i poslali me odmah na Institut za ortopediju Banjica. Tamo su mi rekli da uradim magnetnu rezonancu, a nakon tih snimaka, urađena je biopsija koja je pokazala da je u pitanju osteosarkom.

Kako izgleda proces lečenja od raka?

Kada se uspostavi dijagnoza, započinje se lečenje u skladu sa protokolom za određenu vrstu maligniteta. Predviđeno je koji lekovi se primenjuju, u kom trenutku je planirana operacija, koje metode lečenja će biti primenjene. Naravno, sve je u skladu sa individualnim slučajem. Na početku lečenja je teško odrediti koliko će trajati lečenje jer je svaki slučaj individualan i svako reaguje na svoj način, a postoji i mogućnost nastanka dodatnih komplikacija, kao što su infekcije do kojih dolazi usled smanjenog imuniteta.

Hemioterapija su lekovi koji se najčešće daju intravenozno. Takođe se za lečenje, u zavisnosti od vrste raka, primenjuje i zračna terapija, kao i transplantacija matičnih ćelija ili koštane srži. Moje lečenje je izgledalo tako što sam primila 3 ciklusa hemioterapije, nakon kojih je usledila operacija prilikom koje mi je ugrađena proteza celog kolena i posle još nekoliko ciklusa hemioterapije kako bi se smanjila verovatnoća povratka maligniteta.

Kako prihvatiti dijagnozu raka?

Iako se nakon pojave simptoma i lekarskih pregleda može javiti ideja da dete ima rak, roditelji, kao i pacijenti, nisu spremni da odmah prihvate takvu dijagnozu, čak i u trenutku kada je lekari potvrde. Nada je postojala do samog kraja. U trenutku saopštavanja dijagnoze javljaju se šok, neverica, strah, tuga. Tom prilikom se roditeljima i pacijentima objašnjava i kako će izgledati lečenje, koje medicinske procedure i preglede obuhvata, na šta treba obratiti pažnju, koje su nuspojave terapije, koji su potencijalni rizici. Potrebno je vreme da se prihvati dijagnoza, obrade sve te informacije, a zatim i da se upozna nova situacija i navikne na nju, da se nauči kako funkcionisati u njoj. Uglavnom nakon prvih nekoliko ciklusa terapije, sve se nekako slegne i porodice i pacijenti se uhodaju. Znaju otprilike kako izgledaju ciklusi, kako reaguju, bujica emocija se smirila.

Pošto sam nedelju dana nakon prve hemioterapije napunila 18 godina, bila sam sasvim svesna šta mi se dešava. Nakon informacije da treba da urade biopsiju, pretpostavila sam da imam rak (zahvaljujući gledanju serije Doktor Haus i sličnih serija). Nadala sam se da ipak nije, ali nakon što mi je doktor potvrdio, isplakala sam se i pokušala da se pripremim za lečenje koje mi predstoji. Tek nakon nekoliko ciklusa sam zaista i prihvatila ono što mi se dešava.

Pacijenti različitih uzrasta, različito reaguju na rak i terapije. Kada je u pitanju rak kod dece, sve informacije se saopštavaju roditeljima, a deci se uglavnom objasne samo procedure kako bi bili saradljiviji tokom procesa lečenja. Neki roditelji odluče da ne kažu deci od čega boluju želeći da ih zaštite. Deca, koliko god da su mala, primećuju reakcije svojih roditelja, prepoznaju da je nešto ozbiljno u pitanju, znaju da ih boli, da je neprijatno. Kada odrastu, ukoliko su se u manjem uzrastu lečili, uglavnom se sećaju pojedinih scena. Iz razgovora sa mladima koji su se u detinjstvu lečili od raka, a kojima su roditelji rekli da su imali rak tek kada su odrasli, saznala sam da su bili ljuti na roditelje što su to krili od njih. Naveli su da je reč o njima, da je to deo njihovog iskustva. Na to bih dodala da lečenje može dovesti do problema – u vezi sa rastom, sa štitnom žlezdom, kao i niz drugih posledica koje se mogu javiti i mnogo godina kasnije (sterilitet, na primer) i da je iz tog razloga važno da znamo od čega smo bolovali.

Kako se provodi vreme u bolnici?

Odeljenja pedijatrijske onkologije su uglavnom šarena, veselih boja, na zidovima su iscrtane životinje ili neki slični motivi. Pored soba, postoji i zajednički boravak, vrtić, gde se nalaze igračke, knjige, različiti materijali koje deca mogu da koriste dok su u bolnici. Takođe, nastavnici iz osnovnih škola drže časove (deci koja se leče u beogradskim bolnicama nastavu drže nastavnici iz OŠ „Dragan Hercog”). A i deca se međusobno druže, razgovaraju, igraju društvene igre. Između dva ciklusa terapija ide se kući. To je vreme za predah, oporavak, hranu koju spremaju roditelji prema željama dece, šetnje, viđanje sa prijateljima, neke od aktivnosti koje su se obavljale pre lečenja. Takođe, obavljanje ovih aktivnosti kod kuće se prilagođava opštem fizičkom stanju deteta, krvnoj slici, a u vreme pandemije COVID-19 epidemiološkim merama. Ipak, često niska krvna slika i pojava visoke temperature zahtevaju ponovnu hospitalizaciju radi primene antibiotika, čak i transfuzije krvi ili trombocita. To dovodi do osećaja straha kod roditelja, a kod pacijenata do povećanja nezadovoljstva, pa čak i ljutnje što se mnogo vremena provodi u bolnici. Razgovor sa psihologom može pomoći u takvim situacijama, da se prihvate emocije, ispolje, nađe način za skupljanje snage za nastavak lečenja.

Više informacija o raku kao i kako se nositi sa ovom dijagnozom iz različitih uloga (deteta, roditelja, brata, sestre, prijatelja) možete pronaći u publikacijama ovde. Takođe, i Mladice, grupa mladih lečenih od raka, pružaju podršku tokom i nakon lečenja od raka u detinjstvu i mladosti.

Veoma je važno da se rak otkrije na vreme. I važno je da i odrasli idu na sistematske preglede, proveravaju krvnu sliku, odazivaju se na skrining preglede, vode računa o svom zdravlju, jer odgovor na pitanje: „A šta ako mi nađu nešto? “ je: „Verovatno ćeš tako produžiti svoj život.”

———-

Tekst „Dijagnoza: rak – kako napraviti prvi korak?” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Milkice Dimitrijević možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.