Vlada Republike Srbije
Piše: Nevena Tarlanović (Blog o socijalnom uključivanju)
Diskriminacija (lat. discriminare – odvajati, praviti razliku) u najširem smislu predstavlja razlikovanje. Diskriminacija označava i različito postupanje prema nekim pojedincima ili grupama na temelju činjenice koja ih određuje „različitima“. U tom smislu „diskriminisan“ znači „isključen“ – primer osoba sa invaliditetom.
Bar Vikipedija kaže tako. Kao osoba sa invaliditetom, na diskriminaciju gledam kao na pojavu u kojoj pojedinac koji diskriminiše ima problem prihvatanja svojih nedostataka, stoga na određen način „leči” to nezadovoljstvo sobom tako što obezvređuje ili vređa druge.
Dakle, slobodno mogu da kažem da je temelj mog razmišljanja o diskriminaciji zasnovan na psihološkoj, možda čak i pomalo filosofskoj osnovi.
Prihvatanje različitosti može zavisiti od više faktora: mentaliteta naroda, sposobnosti učenja o različitosti kao takvoj, uticaju vaspitanja porodice u kojoj odrastamo itd. Većina nas je imala prilike bar jednom da bude svedok diskriminacije, jer je ona uglavnom transparentna, jasna, vidljiva.
A šta ukoliko je ne vidimo, ali je osećamo? Šta ako ona nosi masku, masku koja ima moć da nas obmane i učini da pomislimo da nas okolina zapravo prihvata i vidi kao jednake sa ostatkom okruženja? U par navrata u životu sam imala prilike da doživim baš takvu diskriminaciju.
Sticajem okolnosti, zbog posla kojim se bavim prinuđena sam da skoro svakodnevno viđam ljude i stupam u komunikaciju sa njima. I tako, kroz razgovore o aktivizmu i ljudskim pravima generalno, otkrivam dozu neosvešćenosti koja je često zabrinjavajuća, a onda često vodi i ka tzv. maskiranoj diskriminaciji.
Sedim tako sa nekim potencijalnim saradnicima koji „razumeju” probleme osoba sa invaliditetom i tapšu me po leđima refleksno, svaki put kad zaustim da nešto kažem. I sve se složimo i dogovorimo, a onda, ne samo da imam osećaj da nešto ne štima, već mi bude neprijatno od toliko razumevanja i prihvatanja.
A onda, par dana nakon toga se sretnem sa jednim iz te ekipe koji je rešio da mi prijateljski nešto kaže i čujem: „E, znaš, ipak ostali nisu baš ukapirali, tj. misle da si kul, al’ nekako im žao.“
To su upravo one situacije koje podržavaju teoriju da diskriminacija prema osobama sa invaliditetom kod nas gotovo da i ne postoji. Jer sažaljenje „nije“ diskriminacija.
Sažaljenje je vid prikrivene diskriminacije, jer kada vas neko žali tada vas ne gleda kao jednakog sebi, što automatski znači da svesno umanjuje vaše osobine ili kvalitete samo zato što, recimo, ne hodate na isti način.
Dosta je onih koji momenat sažaljenja mešaju sa razumevanjem, ali to zapravo znači suprotno, to znači nerazumevanje.
Pošto sam „nabacala” svoje teorije, pokušaću da ih pojasnim na osnovu iskustva koje imam do sada. Kada govorim o ovoj temi, neophodno je da pomenem informisanost o problemu invaliditeta kod nas. Nedostatak informisanosti često je uzrok koji vodi ka nečemu što je takođe prisutno, a to je nesvesna diskriminacija.
Dakle, mogli bismo da kažemo da postoje 3 vrste diskriminacije.
(…)
Tekst “Diskriminacija” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.
pdf [3 MB]
Napiši komentar