Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Sara Đurđević (Blog o socijalnom uključivanju)

Ovaj tekst trebalo je da bude riznica smešnih, zabavnih, simpatičnih, neobičnih i čudnih situacija koje su neizbežne ili verovatne ukoliko ste osoba sa oštećenjem sluha. Podstaknuta nedavnim iskustvom, ovaj tekst ću ipak posvetiti potrebi za prilagođavanjem koja se često poistovećuje sa sebičnošću.

Zamka prilagođavanja

Sebe ne percipiram kao osobu sa hendikepom. Svakodnevno funkcionisanje sam uskladila potrebama aktivnosti koje obavljam i postala sam neka vrsta kameleona koji se prilagođava društvenim tokovima. Retke su situacije u kojima se osetim osujećeno i povređeno zbog svog hendikepa, a kada se to desi – onda je frustracija prilično visokog intenziteta. Nekada se pravim da ona ne postoji, a neki bi možda rekli da je potiskujem ili poričem.

To je tačno i mudro zapažanje, kojim se nisam mnogo bavila svih godina svog bivstvovanja – bar dok nisam počela da primećujem ophođenje mojih koleginica na poslu, koje na svakom sastanku naglase prisutnima da nosim slušne aparate, uz molbu da svi ćute dok jedna osoba priča. S obzirom na to da je našu realnost obojila pandemija, tome se dodaje rečenica da ne bi bilo loše da skinu masku dok govore.

Svaki put bi me trgnulo pitanje da li dovoljno dobro čujem. A još više bih bila iznenađena time da se nikada sama ne setim da drugim osobama predložim glasniji, sporiji, jasniji govor. Ili bilo koju akciju koja će pomoći da mi komunikacija bude manje naporna za praćenje.

Tamo gde svrbi i žulja

Zahvaljujući tome, shvatila sam da nikada nisam postavljala pitanje sopstvenih potreba, već sam se trudila da se uklopim i prilagodim postojećim uslovima. Bez promatranja da li je prostor u kom pohađam neku obuku dovoljno ozvučen, da li su način izvođenja nastave i komunikacija prilagođeni mojim čujnim mogućnostima. Ne, prilagođavanje nije postojalo u mom rečniku. Bar ne u smislu da se drugi prilagođavaju meni. I to je počelo da me žulja.

Moja uklapanja u društvo nosila su niz frustracija koje sam doživljavala kao sastavni deo života. Nisam znala da to nije u redu. Da uslovi treba da budu prilagođeni meni i mojim potrebama. I ne zato što ja tako kažem, već zato što to svi međunarodni, a vala i domaći dokumenti za zaštitu ljudskih prava, to smatraju imperativom.

Počešite se kad vas svrbi

Ljudi sa kojima sam u kontaktu već neko vreme primećuju da svaki telefonski razgovor sa njima obavljam na granici drskosti. Nikad nisam volela da pričam telefonom i pronalazila sam različite razloge za to. Onda sam uvidela da moja preterana odbojnost prema telefonskim razgovorima ima uzročno-posledičnu vezu sa naporom koji ulažem da bih razumela sve što mi neko govori preko žice, iako uz pomoć slušnih aparata prilično dobro čujem glasove. Problem je u tome što ne mogu da čitam sa usana, da vidim pokrete rukama i položaj tela osobe sa kojom pričam, da predvidim kada će da stane, a kada ponovo da krene da priča, što me drži u konstantnom oprezu. Ove sitnice deluju nebitno, ali uzmite u obzir da je u mom slučaju veći deo razumevanja komunikacije usmeren na zapažanje pomenutih detalja. Takođe, moj hendikep je otkriven kada sam imala tri ili četiri godine, što znači da sam o svetu i zahtevima učila bez potpunog prisustva čula sluha.

Budući da živim ono što mislim i pišem, krenula sam da menjam ono što mi smeta i da učim osobe iz svog okruženja o svom funkcionisanju. Na zamerke sam počela da pružam korisna i neophodna objašnjenja za razumevanje situacije, kao i moguće rešenje koje se sastoji od kucanja SMS poruke umesto poziva. Od jedne osobe sam dobila povratnu reakciju da je to što sam rekla prilično sebično.

Zastanite na sekund i recite mi da li vidite problem u rečenici da je sebično tražiti promenu načina komunikacije jer osoba ima realnih poteškoća da dosadašnji vid komunikacije isprati? Čak i da nema poteškoća, već ne želi?

Hoćemo li rat ili revoluciju?

Ne znam za vas, ali ja vidim problem u tome. Posebno kada znam koliko je vremena i hrabrosti potrebno da podelimo svoje poteškoće. I posebno u situacijama kada smo već izgradili neke loše navike – kako prema sebi, tako i prema drugima. A navike su nevoljne za proces promene.

Znam da postoje osobe kojima su osnovna prava uskraćena. Koji nemaju dovoljno snage da se bore za njih… Koji su naišli na istu ili sličnu prepreku onoj koju sam opisala, pa su se povukli.

I zato ću pričati i pisati dok prestane da bude teško – jer ne mora da bude teško. Ne mora da bude naporno. Ne mora i ne sme! I ne treba da se povlačimo, jer jedino mi možemo da se borimo za ono što nama pripada. Dižem ruku za sve one koji nisu u mogućnosti da izađu na front, a ako možete i hoćete – dignite i vi jednu ruku. Ili obe.

Za osobe sa hendikepom

• Razmislite o tome koje su poteškoće proistekle iz vašeg hendikepa, koje aktivnosti ne možete da obavljate i zašto je to tako.
• Napravite listu stvari koje je moguće uraditi da bi se te poteškoće uklonile ili redukovale.
• Informišite se o svojim pravima i načinima za njihovo ostvarenje.
• Osnažite sebe, edukujte ljude u svom okruženju o svom načinu funkcionisanja i počnite da menjate život u skladu sa svojim potrebama.

Za osobe koje treba da obezbede podršku

• Ukoliko vam neko kaže da ima poteškoća pri obavljanju određene aktivnosti zbog hendikepa, pokušajte da imate razumevanja i strpljenja.
• Pitajte tu osobu na koji način možete da pomognete u rešenju problema.
• Ukoliko sami nudite rešenje, imajte na umu da će vam sama osoba najbolje reći šta je najbolje za nju – zato budite otvoreni za različite opcije.
• Otvoren razgovor je najvažniji aspekt.

Da li vi osećate da su neka vaša prava ugrožena, zapostavljena, zanemarena? O kojim pravima je reč? Šta predlažete kao akciju za promenu na bolje?

———-

Tekst „Druga strana hendikepa” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Sare Đurđević možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.