Piše: Ksenija Graovac (Blog o socijalnom uključivanju)
Kažem vam sa sigurnošću da filantropija kreće jedino od nas samih. Ako se bavite razvojem filantropije, pretresite sopstvena osećanja i stavove s vremena na vreme. Jedan deo vašeg posla jesu motivacioni govori, uspešne filantropske priče, ubeđivanja. Neophodno je da povremeno proverite sebe, da li još uvek verujete, koliko su vam dobri primeri koje koristite, kako reaguju vaši slušaoci. Filantropija je suviše osetljiva tema da biste delovali kao prodavac magle. Što više životnih primera u koje verujete, to bolja reakcija okoline i naznake promene svesti kod vaše ciljne publike.
Pominjala sam kroz ove tekstove da sam najkvalitetnije razgovore o filantropiji vodila sa srednjoškolcima. Prvo, uvid u stanje je dobar. Srednjoškolci u glavnom žive sa roditeljima, odnosno u porodicama, ne raspolažu svojim novcem i još uvek su u procesu vaspitavanja. Njihovi stavovi o filantropiji ili ne postoje, ili su čvrsti – pozivitni i negativni. Lako je, naravno, sa kategorijama „ne postoji“ i „pozitivan“. Negativni su oni sa kojima se radi. Ali srednjoškolci su vam kao fino testo, lako se preoblikuju, voljni da vas čuju, da se prilagode nekom obliku u koji treba da uđu. Postave mnogo pitanja, izazovu vas, gotovo uvek krenu iz minusa, a spemni su da lako i sa čvrstim stavom pređu u plus. Jedan mi je dečko, u jednoj školi u Vojvodini rekao (naravno pomalo nadmeno): „Treniram košarku, pored škole i treninga ne stižem ništa drugo. Pare nemam. Hoću da se profesionalno bavim košarkom. Košarka mi je život. Nemam vremena za filantropiju.“ Pitala sam: „Stalno si na terenu? Živiš da ubacuješ loptu u koš? Da li bi vežbao sa klincima koji su u kolicima, a žele da igraju?“ Postidela sam ga. Videla sam mu to na licu. Brzo sam nastavila: „Mogu da vas povežem? Nema mnogo onih koji bi da ostave srce na terenu.“ „Može“, nasmešio se. I dodao: „Nisam znao da postoje.“
Nije znao da postoje. Naizgled drugačiji od onih koje svakodnevno susrećemo, prisutni samo ponekad na ekranu, dok ne promeniš program, gladni iza ugla na ulici. I ne samo ljudi, nego i prostori, deponije u našem kraju, ruine na svakom koraku.
Sve se to da menjati pod uslovom da vam prva misao nije – a što to država ne uredi? Pa zato što smo i mi neki faktor, valjda. Ne moramo da gradimo i iskorenjujemo siromaštvo na nivou države, ali da imamo inicijativu, da promišljamo o svom životu, o nekakvoj moći koju imamo da donesemo promenu.
Stoga od srca preporučujem iskrenost kada pričate nekome koliko je davanje za opšte dobro važna stvar. Budite u temi, budite i sami angažovani volonter ili donator. Neka vam primeri budu sveži, neka svaki akter vaše priče ima svoje ime i prezime. Ljudi daju ljudima, to smo već utvrdili.
(…)
Napiši komentar