Vlada Republike Srbije
Piše: Ivan Branisavljević (Blog o socijalnom uključivanju)
Zvuči kontraverzno zar ne, ali da li je moguće da slepe osobe mogu da gledaju filmove? Da li je moguće doživeti filmsko delo samo pomoću čula sluha? Književnost i muzika su slepima dostupni, ali kako stvari stoje sa filmom. Ispričaću vam ukratko o svom iskustvu i jednom veoma zanimljivom i uzbudljivom projektu na kome sam radio gotovo četri godine. Radi se o projektu adaptacije filmova za slepe. Uruženje slepih Homer je 2005. godine započelo projekat adaptacije i sinhronizacije filmova za osobe sa oštećenim vidom sa ciljem da filmsku umetnost približi slepima i slabovidima.
Negde od samog početka sam učestvovao na tom projektu i mogu reći da je početak bio veoma težak, na nerazumevanje smo nailazili češće nego na razumevanje. Ipak, sada sedam godina od početka projekta Udruženje Homer je organizovalo već pet festivala adaptiranih filmova za slepe, broj adaptiranih filmova je gotovo pedeset, filmovi su prikazivani nebrojeno puta tako da su prostorije udruženja gotovo postale stalni bioskop za slepa, a od skora filmovi se redovno prikazuju i na drugom programu RTS-a.
Kako to izgleda film za slepe? Adaptiran film za slepe traje tačno onoliko koliko traje i običan film, nema produžavanja ili skraćivanja filma, sve je unapred putem audio montaže već pripremljeno. Originalni zvuk filma se čuje od početka do kraja. Na početku svake scene čuje se glas naratora koji zapravo prati filmsko oko kamere. Koliko vremena je reditelj posvetio tome da publici prenese informacije o prostoru, vremenu i likovima u sceni, toliko i narator jezgrovitim rečenicama prepričava dešavanja na ekranu u realnom vremenu. Ako je film spor sa dugačkim kadrovima, kao što su kod Tarkovskog, onda su rečenice duge, opisne i utapaju se u duh samog filma, a ako su kadrovi kratki i scene se smenjuju brzo, kao kod Tarantina, onda i narator govori u kratkim rečenicam sa najosnovnijim informacijama i ostavlja publiku da uživa u fimu kroz glasove glumaca i same zvučne slike filma. Sve vreme čuju se glasovi originalnih glumaca koji su blago stišani kada počne sinhronizovani glas spikera. Za slepe je najugodnije i najlakše da prate film ako tekst svakog lika čita drugi čovek, tako da za film u kome se pojavljuje 50 likova, ima isto toliko različitih spikera koji čitaju uloge. Narator se, pored opisivanja same scene na početku kadra, pojavljuje i tokom dialoga glumaca da bi publici saopštio sve bitne informacije kako bi u potpunosti doživela film.
No, kako to izgledaju projekcije filmova za slepe? Slepi dolaze u prostorije udruženja gde ih čekaju uredno postavljene stolice, kao za najobičniju projekciju. Ponašaju se kao i svaka druga publika koja je došla da gleda film, možda su doduše malo bučniji zbog uzbuđenja od obične publike, ali kada film počne sva pažnja je usmerena na film. Od tog trenutka zvuk filma, govor naratora i sinhronizovani glasovi spikera učine da svaka osoba u publici postane sam svoj lični reditelj filma. Svako doživljava i zamišlja na svoj način film. Kada se film završi, kao i svaka druga filmska publika komentariše i prepričava doživljaje iz filma.
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar