Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Transkript govora Mihaila Gordića 35. Beogradskom Ignite-u “Štafeta je u mojim rukama” (25. maj 2016., Impact Hub, Beograd)

Pored svega što ste čuli o meni u najavi mog nastupa, dodao bih da sam u najboljim godinama, nesvršeni student, i ne verujte svojim ušima – ja sam muškarac. Ženski glas koji čujete je zapravo glas tumača za znakovni jezik. Ona nije mogla da promeni svoj glas za ovu prezentaciju, a tu je da nam pomogne da se razumemo.

Moj zadatak je da vam približim svet gluvih osoba – naš svet. Mladi gluvi ljudi su u Srbiji marginalizovani, nevidljivi, kao i mladi ljudi uopšte. Glavni razlog tome je što je srpski znakovni jezik u Srbiji bio „u ilegali“ (…). Nažalost, medicinski radnici, lekari, defektolozi žele da nas „poprave“, nastoje da poprave naš sluh, a ono što mi zapravo zahtevamo i želimo jeste da poštuju naš jezik, jer mladi gluvi ljudi mogu apsolutno sve što mogu i čujući ljudi.

Kvalitetno obrazovanje je svima nama jako važno. Ispričaću vam priču o tome kako je prošlo moje obrazovanje. Ja sam prvo upisao osnovnu specijalnu školu – pre bi se reklo rehabilitacioni centar – a moj razredni starešina, defektolog, predavao je srpski, matematiku, hemiju… Sve te predmete je držao jedan profesor, i to na srpskom jeziku, a ne na znakovnom! Kako biste se vi osećali i da li biste nešto naučili kada biste novo gradivo morali da savladavate na arapskom jeziku? Ono što je bilo dobro jeste da je ekipa u školi bila sjajna, svi moji drugari su govorili znakovni jezik i to su prijatelji koji će sa mnom biti do kraja života. Nakon osnovne škole upisao sam Srednju medicinsku školu, za zubnog tehničara. Osećao sam se kao da sam sam protiv svih. Svi su govorili srpski jezik, osim mene. Sedeo sam u prvoj klupi i pokušavao da pratim nastavnika i da mu čitam sa usana, ali nastavnici šetaju po učionici i to nije bilo moguće. Od svojih drugara sam prepisivao beleške, i tako četiri godine.

Ono što mi smatramo inkluzivnim obrazovanjem – zapravo, idealnim obrazovanjem gluvih – jeste bilingvalno obrazovanje. Pod tim podrazumevamo: obrazovanje na znakovnom jeziku i na pisanom govornom jeziku. Ukoliko u odeljenju imamo i đake koji su gluvi i đake koji čuju, predavanje treba da bude na znakovnom jeziku i na srpskom pisanom jeziku, a svi čujući đaci treba da znaju znakovni jezik, kako bismo mogli da komuniciramo.

Znakovni jezik kod nas još uvek nije dokumentovan, te ga je nemoguće učiti iz učila. Zato ga ja promovišem, pojavljujem se na raznim događajima i pričam o tome šta je srpski znakovni jezik i koliko je veliko njegovo bogatstvo. Mnogi imaju predrasudu da su gluve osobe u stvari nedovoljno intelektualno razvijene, pa da zato koriste znakovni jezik. Jako je važno da priznamo i poštujemo kulturu gluvih, baš kao što poštujemo svoju kulturu. (…)

Gluvi ljudi mogu sve što i ljudi koji čuju. Evo jednog primera: tokom poslednjeg izbornog procesa, u predizbornom programu u medijima mogli ste da vidite tumače. To su čujući tumači. I ja sam bio jedan od njih, iako ne čujem! To sam radio tako što sam imao relej-tumača i njegov prevod sam lektorisao u kameru. To je bilo potpuno prihvatljivo i kul, zar ne?

***

35. Beogradski Ignite na kojem su aktivni mladi iz Srbije prenosili svoja inspirativna iskustva o borbi za inkluzivno društvo održan je u sredu, 25. maja 2016. godine, u prostoru Impact Hub-a (Makedonska 21, Beograd).

U Srbiji zabrinjava velika nezaposlenost i neaktivnost mladih – čak 43,3% mladih u Srbiji je nezaposleno. Međutim, aktivnim odnosom prema sopstvenom razvoju i razvoju društva doprinos mladih od neprocenjive je vrednosti. Šestoro mladih ljudi koji se svakodnevno aktivno zalažu za društvo jednakih mogućnosti su, uz prevod na znakovni jezik i u pristupačnom prostoru, u dinamičnim petominutnim nastupima sa publikom podelili ideje o tome koja je uloga mladih u borbi protiv predrasuda, razvoju inkluzivnog obrazovanja, rušenju prepreka na koje nailaze osobe s invaliditetom, brizi o starijima, socijalnom preduzetništvu, promociji rodne ravnopravnosti, itd.

Mihailo Gordić je zubni tehničar i član Gradske organizacije gluvih Beograda. Svoju prezentaciju na Beogradskom Ignite-u posvetio je srpskom znakovnom jeziku, kao maternjem jeziku gluvih osoba, i mladim gluvim osobama. Mihailo kaže da su gluvi ljudi u Srbiji nevidljivi i da država ne prepoznaje njihovo pravo na maternji jezik – srpski znakovni jezik. Ono što ga pokreće da to promeni jeste ideja jednakosti. Svojim najvećim dosadašnjim uspehom Mihailo smatra predstavljanje zajednice gluvih na zasedanju Komiteta UN CRPD u Ženevi, a sebe opisuje kao upornu, znatiželjnu, tvrdoglavu i odlučnu osobu.