Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Kada su se istovremeno našle u nezavidnoj poziciji zauzetih mama,  nezadovoljnih svojim poslovima, dve sestre i jedna kuma su odlučile da napuste stara radna mesta i uzmu stvari u svoje ruke. Tako se rodila Gugadžina, maštovita linija odeće za decu.

Na čelu ove simpatične trojke nalazi se Marija Marjanović, diplomirani kostimograf i majka troje dece.

Marija: Pre par godina našla sam se na porodiljskom odsustvu, i to sa posla na koji sam znala da se neću vratiti. U isto vreme, moja sestra Olga je dobila otkaz kao tehnološki višak i nas dve smo se obrele u procepu koji je trebalo popuniti. Srećom, iz toga se izrodilo nešto sjajno.

Olga Pankeričan se bavi knjigovodstvom i zadužena je za menadžerski i finansijski deo života Gugadžine.

Olga: Mnogo puta sam se našla u tom klinču između uloge majke i zaposlenog. Naravno da se važnost ove dve uloge ne može porediti – zato sam čvrsto odlučila da prestanem da tražim posao i postanem sama svoj poslodavac. U okviru naše firme, ja sam najmanje popularna u društvu – bavim se papirima i finansijama i držim sve na okupu.

Milica Pajić je završila Fakultet primenjenih umetnosti, odsek za keramiku, i predstavlja kreativni deo i, kako njene koleginice kažu, najveće dete u ovoj priči.

Milica: U trenutku kada se ova ideja rodila, ja sam bila trudna i to mi je bila dodatna motivacija. Okupile smo se, ja sam počela da crtam, Olga da pravi „planove na papiru“… i počelo je!

MF: Ko je Gugadžina i kako je nastala?

Marija: Pre dovlačenja mašina za šivenje, Gugadžina je bila izmišljeni prijatelj mog sina. To je zapravo oko jednog od likova naslikanih na našoj zavesi za kadu; jednog dana to oko je skliznulo na pod, a moj sin je osetio potrebu da mu da ime – Gugadžina! Kasnije će to postati ime našeg brenda garderobe za decu. A evo kako je došlo i do toga – balansirajući na žici između posla i roditeljstva, obe nezadovoljne trenutnim stanjem, Olga i ja smo sedele i strahovale od trenutka u kojem naša finansijska nezavisnost praktično više neće postojati. Tada je ona predložila da iskoristimo svoja znanja i započnemo svoju priču. To mi je isprva zazvučalo strašno, s obzirom da znam koliko posle oko papirologije zahteva proizvodnja i otvaranja firme. Srećom, Olga je moja sušta suprotnost.

Olga: Znala sam šta mi je činiti: rekla sam Mariji da se opusti i prepusti stvaranju, a ja ću voditi računa o „papirima“ i voditi posao. Zatim je Marija pozvala u pomoć svoju kumu Milicu.

Milica: Marija i ja se znamo od vrtića, i znala je da neću odbiti ovakvu ideju. Međutim, njena prvobitna zamisao je bila šivenje odeće za žene. Olga se malo bavila istraživanjem tržišta, a nas dve smo i bez toga došle do jednostavnog zaključka – svaki drugi diplomac odseka za kostim Fakulteta primenjenih umetnosti započinje istu ovu priču. Kako smo iz iskustva znale da ponuda dečje odeće, koja je u isto vreme kvalitetna, interesantna i povoljna, u Srbiji nije na zavidnom nivou, a ja sam oduvek volela da radim nešto vezano za decu, rodila se Gugadžina.

MF: Kako je izgledao sam početak poslovanja i šta su bili najveći problemi sa kojima ste se susrele?

Milica: Naravno, počeli smo bez ikakvog kapitala. Predstavile smo svoju ideju porodicama, koje su odmah pokušale da nas odvrate. Srećom, oglušile smo se o te negativne reakcije. A kako to obično i biva kada je porodični biznis u pitanju, svi smo se skupili i uspeli da „skrpimo“ nekih 2000 evra, uz obećanje naših roditelja da će nas se odreći ako odustanemo.

Olga: Mislim da su se svi plašili činjenice da smo Marija i ja sestre, pritom neverovatno različite. Jedina istovetna stvar je ta što smo obe užasno temperamentne, što je, kada to spojite sa idejom poslovanja, tempirana bomba. Ali evo nas tri godine kasnije. Bilo je mnogo lepih i napetih trenutaka, ali nikad ništa što je moglo ozbiljno da ugrozi naš odnos.

Marija: Čule smo za jednu zatvorenu fabriku u Aranđelovcu koja prodaje svoje stare mašine i tamo smo nabavile sve što smo mogle za novac kojim smo raspolagale. Materijale smo skupljale sa raznih strana – po kući, bakinim ormarima… Tako smo pronašle gomilu interesantnih materijala, koji stoje tu još od sedamdesetih i čekaju da ih neko upotrebi. Onda smo se suočile sa novim izazovom: pronalaženjem radnika – trebao nam je neko ko zna da radi na svim tim mašinama.

Milica: Tako smo krenule same da šijemo. Ispostavilo se da su veštine koje smo naučile još kao devojčice imale veliku korist za razvoj posla koji smo stvarale. I pored toga, šivenje na kućnim mašinama nije isto kao i na profesionalnim, tako da smo nastavile potragu za profesionalcima. Tako smo našle Ljiljanu Isailović koja je i danas sa nama.

MF: Kako ste koncipirale svoj brend?

Olga: Osim što smo već došle do zaključka da se ženskom modom već svi bave, sinulo mi je i to da sebi nisam kupila novu odeću više od godinu dana. U isto vreme, moje ćerke rastu i svake godine, ako ne i češće, im je zaista potrebna nova garderoba. Dečje potrebe nikada ne umiru i njima se uvek poklanja pažnja. Tako se čini se da je zapravo proizvodnja za decu odabrala nas – te 2012. godine smo Marija i ja već imale malu decu, a Milicina beba je bila na putu.

Marija: Spojile smo posao i ljubav, i šile smo ono što se nama sviđa. Nakon što smo napravile prvu kolekciju došle smo do novog izazova – promocije. Opet je sve počelo „od štapa i kanapa“ – pozajmile smo foto aparat, u pomoć je pritekao Milicin suprug, koji je napravio fotografije u prirodi. Otvorile smo stranicu na Facebook-u i čekale reakcije.

Milica: Bile smo presrećne i sa prvih 200 lajkova na Facebook-u. Imale smo veliku sreću da su se par meseci kasnije, u proleće 2013. godine, otvorile koncept radnje kao što su Mini City i Mikser House. Bile smo pozvane da među prvima izlažemo svoju kolekciju, što je nama u tom trenutku izgledalo kao naučna fantastika. Za to je verovatno zaslužna činjenica da nismo imale veliku konkurenciju u svojoj niši, ali već krajem iste godine uveliko se znalo za nas.

MF: Koji su bili najveći izazovi na razvojnom putu? Da li je bilo grešaka?

Marija: Posle tako iznenadnog i neočekivanog proboja smo se zaletele i udarile glavom u zid. Napravile smo narednu kolekciju koja je bila preveliki zalogaj za još uvek malu i nerazvijenu firmu i tržište koje još nije bilo do kraja formirano. Do toga je došlo u nameri da proširimo proizvodnju i prodaju po Srbiji, što nije išlo onako kako smo očekivale. Iako smo pronašle saradnike, prodaja je bila neuporedivo slabija nego u Beogradu, i činilo se da su ta područja još nespremna za nešto neuobičajeno kao što je bila odeća koju smo mi pravili. Ljudi se radije odlučuju za tradicionalno i ono na šta su odavno naviknuti, što je činilo da se osećamo nevidljivima.

Olga: Godina 2014. je bila najteža. Pomenute radnje po Srbiji su nam snizile cene, neki dugovi nikada nisu isplaćeni i našle smo se u velikom minusu. Srećom, ubrzo pokrećemo svoj online shop, koji se pokazuje odlično i daje nam energiju da nastavimo tamo gde smo stale. Ono što nas je iznenadilo je gomila kupaca iz unutrašnjosti, nasuprot fijasku koji smo imali sa direktnom prodajom u istim tim gradovima.

Milica: U jednom trenutku smo shvatile da mi radimo za prodavce, a ne oni za nas. Uslovi su bili takvi da smo morale da prelomimo – ili da zatvaramo posao ili da prekinemo saradnju sa njima. Srećom, 2014. godina se završila i to lepo: pozvane smo na Dečji beogradski sajam, a potom smo dobile ponudu od dve radnje u Beogradu kojima su naši uslovi, koje smo u međuvremenu ažurirale tako da ipak budu unosni za naš posao, odgovarali. To nas je naučilo da ipak treba da se držimo svojih ideja i principa.

MF: Koja je odluka bila prelomna da Gugadžina nastavi uzvodno?

Olga: Najbolja računica koju smo postavile bilo je ulaganje u promociju na Facebook-u. Sa uloženih pedesetak evra smo dobile veliki promet. Zatim se opet posvećujemo dizajn marketima i promociji, i uspeva nam da se vratimo na tržište.

Marija: Nakon toga krećemo u inostranstvo. Opet zahvaljujući porodičnim vezama dospevamo na jedan dizajn festival u Beču, gde nailazimo na sjajan prijem. Ljudima se stvarno dopalo to što radimo i kupovali su naše stvari. Tako nam se vratilo samopouzdanje i shvatile smo da treba da se okrenemo onome u šta verujemo. Online shop je super radio, što je izazvalo i rađanje ideje o osnivanju prave, samo naše radnje.

(…)

Tekst u celini možete pročitati na sajtu mojafirma.rs