Vlada Republike Srbije
Piše: Tamara Savović (Blog o socijalnom uključivanju)
Srbija je jedna od vodećih zemalja po broju femicida. Uprkos naporima države da se sistem unapredi i obuči što veći broj profesionalaca, da se senzitiviše javnost, donesu zakoni koji će regulisati postupanja, demorališu nas brojke koje kažu da je u poslednjih 10 godina od femicida stradalo više od 350 žena.
Podaci nam ukazuju da 2/3 žena nije potražilo pomoć institucija. Zašto? Zbog straha od partnera, od ponovljenog nasilja, ekonomske i psihološke zavisnosti, straha da im se neće poverovati, zbog dugogodišnjeg nasilja, nepoverenja u institucije. A trećina koja se obratila za pomoć, takođe su ubijene.
Koliko je sistem sposoban i spreman da uči na podacima?
Unapređenje socijalnih usluga umnogome zavisi od mere u kojoj je sistem zainteresovan da uči i menja se u skladu sa potrebama svojih korisnika. Ali ovde nije reč samo o usluzi iz sistema socijalne zaštite, ovde je reč doslovno – o životima.
Sistem treba da počne da uči na svojim greškama. Da li smo nešto naučili za vreme Covid-19? Neposredno pre vanrednog stanja preduzeti su inicijalni koraci. Započeto je istraživanje o položaju i kapacitetima sigurnih kuća, po prvi put je uspostavljen peer to peer dijalog na nacionalnom nivou, po prvi put se razgovaralo o problemima u funkcionisanju i prioritetima. Urađeno je anketiranje 14 predstavnika sigurnih kuća. Utvrđeno je da postoji veliki prostor za unapređenje usluge koju pružaju sigurne kuće. Formirana je mreža sigurnih kuća koja je uspešno zastupala svoje ideje na nacionalnom nivou. Prvi rezultati su usledili već nakon sastanaka sa Koordinacionim telom za rodnu ravnopravnost. Mapiran je put za licenciranje usluge i opredeljena su sredstva za unapređenje fizičke pristupačnosti naših objekata za osobe sa invaliditetom i korisnice i decu koja se otežano kreću.
Ko je idealna žrtva nasilja?
Baš ta žena iz sigurne kuće koja izlazi iz sistema i nema alternativu. Ona koja je emotivno i ekonomski ucenjena, sa decom, bez kvalifikacija usled dugogodišnje neaktivnosti na tržištu rada, bez posla. Sistem ju je privremeno zbrinuo i bezbednosno izolovao od nasilnika, ali ju je nakon izlaska iz sigurne kuće pustio „na ulicu” i nije je ekonomski osamostalio da ne mora da donosi više iznuđene odluke. Alarmantni su podaci o broju povratnica na uslugu sigurnih kuća (oko 15%), kao i broj povratnica nasilniku (oko 30%). Zašto? Zato što nema alternativu, zato što nema poverenja u sistem. Sistem nije uspeo do kraja da integriše žrtve nasilja.
Usluge sigurnih kuća nisu običan socijalni servis. Ovde govorimo o životima žena.
Moramo da naučimo da učimo i da se stalno unapređujemo.
(…)
Tekst „Humano društvo po meri čoveka” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.
pdf [3 MB]
Napiši komentar