Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Petar Stojanović (Blog o socijalnom uključivanju)

Zakon o radu, kao najopštiji izvor radnog prava u Republici Srbiji, u članu 18. zabranjuje neposrednu i posrednu diskriminaciju lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo.

Tako je na papiru, a kako je u praksi? U stvarnom životu možemo pronaći veliki broj primera u kojima poslodavci diskriminišu zaposlene, odnosno lica koja traže zaposlenje, po bilo kom od navedenih osnova, međutim, u ovom tekstu posvetićemo pažnju samo isključivanju “starijih” osoba sa tržišta rada, kao i razlozima za tu pojavu.

Naime, opšte je poznato da se osobe starije od četrdesetak godina veoma teško zapošljavaju, a za one koji su navršili pedeset godina veruje se da postoji veća verovatnoća da ih otmu vanzemaljaci nego da dobiju posao. Da li to znači da visoko obrazovanje, godine usavršavanja u svojoj profesiji, bogato radno i životno iskustvo ne predstavljaju nikakve kvalitete u očima poslodavaca? Da li je takav stav logičan, ili paradoksalan?

Ukoliko je reč o poslovima koji zahtevaju vrhunske fizičke sposobnosti, tada je ovakav stav poslodavaca razumljiv i opravdan. Primera radi, iluzorno je verovati da osobe starije od tridesetak godina mogu biti profesionalni pripadnici specijalnih jedinica vojske i policije (izuzev u slučajevima izuzetnih pojedinaca poput Čaka Norisa!). U ovom primeru, starosno doba svakako da predstavlja jedan od odlučujućih uslova za obavljanje posla. Prepoznajući ovu realnost, član 22. stav 1. Zakona o radu navodi da se ne smatra diskriminacijom pravljenje razlike, isključenje ili davanje prvenstva u odnosu na određeni posao kada je priroda posla takva ili se posao obavlja u takvim uslovima da karakteristike povezane sa nekim od osnova iz člana 18. ovog zakona predstavljaju stvarni i odlučujući uslov obavljanja posla, i da je svrha koja se time želi postići opravdana.

Međutim, da li starosno doba predstavlja smetnju za obavljanje poslova koji ne zahtevaju od zaposlenih da marširaju trideset kilometara pod punom ratnom opremom, da rone, skaču padobranom, jedu bube i zmije, ili izvode filmske vratolomije? Da li je starosno doba od preko četrdesetak godina zaista smetnja da neko bude dobar kuvar, računovođa, službenik, programer, lekar, pravnik, inženjer, psihoterapeut, novinar ili nešto slično? Smatram da nije, čak naprotiv. Naime, dugogodišnje bavljenje bilo kojom profesijom trebalo bi da dovede do potpunog ovladavanja svim njenim tajnama, do majstorstva u svim njenim aspektima i formama, te bi stoga poslodavci trebalo da uvažavaju višegodišnje radno iskustvo, a ne da ga odbacuju.

Poređenja radi, mnoge osobe kojima zatreba ozbiljnija lekarska intervencija, ili pravna pomoć radi rešavanja nekog komplikovanog imovinsko-pravnog spora, pre će predati svoju sudbinu u ruke iskusnog profesora ili advokata, nego lekaru ili pravniku koji izgleda kao iz reklame, ali još nije imao prilike da stekne veće profesionalno iskustvo. Dakle, ukoliko se za rešavanje ozbiljnih životnih problema obraćamo iskusnim profesionalcima, koji je logički razlog da istim takvim osobama uskraćujemo pravo na zaposlenje?

(…)

Tekst “Imaju li starije osobe pravo na rad?” Petra Stojanovića u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.