Piše: Dragana Tar (Blog o socijalnom uključivanju)
“Prisilno izbacivanje aktivista i aktivistkinja Društvenog centra, bez pružanja ikakve mogućnosti za dijalog, jasan je primer loše prakse povodom već otvorenog pitanja o napuštenim objektima u državnom vlasništvu, ne samo u Novom Sadu nego i u celoj zemlji” kaze se u saopštenju DC povodom ovih dešavanja.
I zaista, ako se prebacimo u zemlju Agrariju, u skoro svakom većem selu ili varošici postoje barem jedan prostor nakadašnjeg Doma kulture, stare zadruge ili Kancelarije mesne zajednice, Parohijski dom, prostor koji je ili napušten ili u jasno definisanoj i ograničenoj funkciji, radnom vremenu i krugu korisnika.
Mladi u ruralnim sredinama nemaju obrazovnih sadržaja sem mogućnosti da u svom selu pohađaju osnovnu školu – nema časova stranih jezika, nema brzog Interneta, dovoljno sportskih klubova, mesta za trening i hobije… Ni starijima nije bolje – večita klupa ispred seoske prodavnice ili okupljanje na seoskoj slavi, poneka godišnja manifestacija i vašar. Mada bi često imalo gde, sa minimalno ulaganja i uz otvoren prostor za učenje, dogovaranje, zabavu i slobodno vreme… i otvoren poziv na inicijativu, uz pravo zajednice da odluči sta treba…
Ako treba da neko pokaže kako, dobar primer je inicijativa mladih iz sela Visoka, opština Arilje, Ostrovicana iz okoline Niške Banje… ili opštine Kosjerić koja u svojoj razvojnoj strategiji poziva investitore na korišćenje 14 Seoskih domova (najpre u svrhu pokretanja ekonomskih aktivnosti).
Ipak, i dalje govorimo o društvenoj, kulturnoj i građanskoj isključenosti seoskog stanovništva.
Država i institucije se malo bave strategijom oživljavanja društvenog života i kulturne politike sela, malo se podstiče samoorganizovanje i osmišljavanje društvenog prostora sela, nema podsticajnih mera i programa, i nedovoljno se čini da se promovišu lokalni modeli i inicijative koje često ne koštaju puno, a obogaćuju društveni život i samopouzdanje lokalnog stanovništva.
(…)
Napiši komentar