Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Tamara Savović (Blog o socijalnom uključivanju)

Od ukupnog broja prijavljenih slučajeva nasilja u porodici nad ženama i decom, oko 10% najrizičnijih korisnica dobije uslugu smeštaja u sigurnim kućama, rezultati su istraživanja koje su tokom 2019. godine realizovale Sigurna kuća Sombor i Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije sa 14 sigurnih kuća u Srbiji (predstavljeni u okviru „Izveštaja o položaju i kapacitetima sigurnih kuća u RS“).

U bazi podataka Sigurne kuće Sombor koja pokriva dva okruga (Zapadnobački i Severnobački okrug), gledano po strukturi korisnica, 30% se vraća nasilniku, dok se više od 15% nakon ponovno doživljenog nasilja vraća na servis Sigurne kuće tražeći novu institucionalnu podršku.

Žrtve nasilja i COVID-19 – oprečni podaci i odsustvo jedinstvenih procedura

Uvođenje zabrane kretanja u određenim vremenskim intervalima, posebna zaštita osoba starijih od 65 godina, kao i COVID-19 režim u zdravstvenom sistemu, stvorili su atmosferu u kojoj je fokus pažnje bio usmeren na zaštitu i bezbednost u okvirima sistema zdravstvene i socijalne zaštite. Nasilje u porodici je bio aspekt rada koji je na neki način ostao „zaboravljen“ – prevashodno u smislu izrade protokola i procedura u postupanju međusobno povezanih sistema, koji bi obezbedili nesmetan rad i pružanje pravovremene pomoći i podrške žrtvama. U skladu sa tim, ključni izazovi bili su obezbeđenje hitnog privremenog smeštaja u sigurnu kuću, neodložne terenske posete, smanjeni broj zaposlenih u institucijama, obezbeđenje zdravstvenih usluga, kreiranje mreže podrške.

Na teritoriji Grada Sombora u prvim mesecima 2020. godine, pre uvođenja vanrednog stanja, broj prijava bio je u okviru zabeleženih proseka. U periodu 15.3-7.5.2020. godine broj prijava je bio 34. Drastičan pad broja prijava beleži mesec april, tokom kojeg su dodatno pooštrene mere usled epidemiološke situacije u zemlji. Trend smanjenja broja prijava nastavio se i do okončanja vanrednog stanja, da bi se do kraja maja meseca broj ponovo uprosečio. Međutim, broj prijava drastično se povećao po okončanju vanrednog stanja – čak 25 za prvih 15 dana juna meseca! Zaključno sa decembrom 2020. godine broj prijava je bio 336.

Na nivou cele Srbije, nedostatak pouzdanih informacija o efikasnosti i raspoloživosti institucionalne socijalne podrške namenjene najugroženijim žrtvama porodičnog nasilja u okviru sigurnih kuća, obeležio je period od uvođenja vanrednog stanja do kraja 2020. godine.

Oprečne informacije o  prijavljenom porodičnom nasilju i broju žena žrtava na smeštaju u sigurnim kućama,  dodatno su obeshrabrile i otežale položaj žena koje trpe nasilje ili su u riziku od nasilja, tokom COVID-19 pandemije.

Tako je prema različitim izvorima, broj prijava nasilja u porodici:

• tokom prvih 45 dana od uvođenja vanrednog stanja, smanjen za 48,6 odsto u odnosu na raniji period, prema zvaničnim podacima MUP-a;
• tokom prvih mesec dana trajanja vanrednog stanja javilo se 3 puta više žena nego u uobičajenim okolnostima, pri čemu dodatno treba imati u vidu da je, zbog organizacije posla, SOS telefon dostupan samo u prepodnevnoj smeni. (izvor: www.womenngo.org.rs)

Kada je reč o broju žena žrtava porodičnog nasilja koje su koristile ili koriste usluge sigurnih kuća tokom vanrednog stanja:

• tokom prvih 45 dana od uvođenja vanrednog stanja, nije došlo do rasta broja smeštaja u sigurnim kućama, prema podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, predstavljenim na multisektorskom sastanku „Nasilje nad ženama i devojčicama u vreme epidemije”, u Beogradu 29. aprila 2020;
• prema informacijama iz medija, do kraja aprila samo je sigurna kuća u Jagodini primila nove žrtve nasilja, dok u ostalim sigurnim kućama nije bilo novih prijema (izvor: „Rodna analiza odgovora na Covid 19 u u Republici Srbiji”, Misija OEBS-a u Srbiji, Ženska platfoma za razvoj Srbije 2014-2020).

Na osnovu izjave Poverenice za ravnopravnost polova, smeštaj u sigurnim kućama bio je uslovljen negativnim testom na koronu, koji nije bilo moguće uraditi na lični zahtev, već samo ukoliko postoje simptomi, što je žrtvama otežalo pristup sigurnim kućama.

Sa druge strane,  pojava novog virusa i pandemija koja je usledila imale su značajan i direktan uticaj na funkcionisanje sigurnih kuća i kvalitet institucionalne podrške ženama žrtvama porodičnog nasilja.

Sa tim u vezi, tokom COVID-19 vanrednog stanja, sigurne kuće nisu usvojile jedinstvenu proceduru za bezbedan i pravovremeni prijem i rad sa žrtvama porodičnog nasilja. Sa druge strane, razvijene lokalne procedure  i praksa nisu analizirane sa aspekta njihove efikasnosti, uključujući i modele za komunikaciju i koordinaciju aktivnosti na zaštiti prava žrtava, koji se realizuju u saradnji sa centrima za socijalni rad, policijom, tužilaštvom, sudom i zdravstvenim ustanovama.

Uštede i preporuke

Zbog slabe institucionalne saradnje između centara za socijalni rad, filijala Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) na lokalnom nivou i jedinica lokalne samouprave (JLS), većini korisnica sigurnih kuća nisu dostupna rodno senzitivisana podsticajna sredstva namenjena sticanju kvalifikacija i subvencionisanom zapošljavanju u okviru lokalnih akcionih planova za zapošljavanja (LAPZ) koje donose jedinice lokalne samouprave u skladu sa nacionalnim akcionim planom zapošljavanja za određenu godinu (NAPZ).

Oba dokumenta su rodno senzitivisana i donose se u skladu sa Nacionalnom strategijom zapošljavanja za period 2011-2020. godine, pri čemu JLS izrađuju LAPZ prema lokalnim specifičnostima.

Potrebno je promeniti praksu, senzitivisati stručno osoblje i donosioce odluka u JLS angažovane na planiranju, izradi i usvajanju LAPZ u korist mera posvećenih zapošljavanju teže zapošljivih kategorija stanovništva, među kojima su i žrtve porodičnog nasilja.

Kvalitetnije programiranje i budžetiranje mera posvećenih žrtvama porodičnog nasilja značajno bi unapredilo njihovu konkurentnost na tržištu rada i perspektive za zapošljavanje.

Ekonomsko osnaživanje žrtava porodičnog nasilja je ključno polje intervencije koje svoje efekte može ostvariti kroz smanjen procenat povratnica nasilniku, smanjen procenat povratnica na servis sigurnih kuća i u krajnjem ishodu na smanjenje broja femicida.  Sa druge strane, može doprineti porastu poverenja u institucije koje se bave zaštitom žrtava nasilja u porodici i partnerskim odnosima.

Od značaja su i ekonomski pokazatelji koji mogu biti ostvareni kraćim, a efikasnijim boravkom žrtava nasilja u sigurnoj kući, uz ostvarivanje trajnog zapošljavanja, odnosno uspešnom ekonomskom integracijom žrtvava porodičnog nasilja na osnovu mera predviđenih u okviru LAPZ i NAPZ.

Neophodno je pronaći održivo institucionalno rešenje i u lokalnim javnim politikama osmisliti i razviti  mere i aktivnosti, ali i izdvojiti finansijska sredstva za njihovo sprovođenje, koje bi rešavale probleme žena žrtava porodičnog nasilja i doprinele poboljšanju sveukupnog položaja žrtava nasilja i boljem i efikasnijem iskorišćavanju državnih sredstava. U ovome, ne treba zanemariti socijalno preduzetništvo kao formu za ekonomsku integraciju žrtava i važnu ulogu civilnog sektora.

———-

Tekst „Saradnja institucija u cilju ekonomske samostalnosti žrtava nasilja” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Tamare Savović možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.