Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Transkript govora Kristine Marjanac na 35. Beogradskom Ignite-u “Štafeta je u mojim rukama” (25. maj 2016., Impact Hub, Beograd)

Moja priča je počela sada već davne 2009. godine. Nisam htela da čekam 1. septembar da krenem u srednju školu i da vidim koje sve sekcije mogu da pohađam, već sam negde u junu, pre upisa, otišla na sajt škole koju sam odlučila da upišem i pregledala šta se sve nudi. Istog trenutka sam odlučila da ću da se uključim u sve, kako bih saznala šta je to što volim. Vremenom sam se nekako najviše pronašla u Učeničkom parlamentu, srednjoškolskom parlamentarizmu uopšte i radu na aktivaciji srednjoškolaca. Htela sam da se pokrenem, nisam želela da ležim po ceo dan i da gledam u plafon, pa sam se iz te potrebe da mi dani ne prolaze uzalud uključila u tu priču.

Kako smo se okupljali, shvatali smo da je potrebno da na početku sprovedemo aktivnosti koje će animirati što više srednjoškolaca, one koje su njima najzanimljivije – sportske turnire, radne akcije i slično – da bismo mogli da počnemo da se bavimo nekim ozbiljnijim problemima. Jedan od tih ozbiljnijih problema u Bečeju je bio taj što je grad multikulturalna sredina, čijih je 50% stanovnika mađarske nacionalnosti, a 50% srpske, pa je veliki izazov prestavljalo povezivanje te dve nacionalnosti, jer nisu funkcionisale zajedno. Ali, uspeli smo to da prebrodimo, pa smo, između ostalog, formirali i lokalnu Uniju srednjoškolaca, čime smo razbili predrasudu da srednje stručne škole i gimnazije ne mogu da sarađuju. U Uniju smo takođe uključili i četvrtu srednju školu koja postoji u Bečeju, a to je škola učenike i učenice koji imaju smetnje u razvoju. Naime, uvek je bio problem što, kada pričamo o Bečeju, govorimo da u gradu postoje tri srednje škole i godinama smo se borili da to promenimo i da se prepozna da postoje četiri srednje škole, jer je to istina.

Priča se vremenom širila i mi smo postajali sve veći i veći. Evo jednog primera koji to ilustruje: u turniru koji smo organizovali tri godine zaredom prve godine su učestvovale tri ekipe, dok smo treće godine imali njih 18; od 5.000 dinara, skupljenih za knjige prve godine, poslednje godine smo stigli do 25.000. Kako smo se širili, tako se razvijala i potreba da budemo deo jedne mnogo veće, nacionalne priče, tj. Unije srednjoškolaca Srbije (UNSS). U međuvremenu sam postala i lokalna koordinatorka, pa sam imala priliku da, pored Bečeja, radim na razvoju i drugih gradova u okolini, kao što su Ada, Kanjiža, Bačka Topola, Temerin, Kikinda itd. (…)

Ono što nas je uvek pokretalo i bilo nam podstrek, bili su razgovori s ljudima. Na primer, u Kikindi sam sa jednom profesorkom pričala sat i po o projektu koji smo realizovali i u jednom trenutku sam rekla: “Stvarno se izvinjavam, moram da idem na pismeni, možemo li kasnije da nastavimo?” Profesorka se začudila: “Čekaj, ti si treći razred srednje škole i sve ovo si mi pričala sat vremena?!” Prosto nije mogla da veruje da mi to zaista možemo. Ta profesorka je te godine pokrenula celu priču u Kikindi i za mene je to, zaista, mnogo značilo.

Nakon toga sam postala i članica Upravnog odbora Unije i sve je sa regionalnog, vojvođanskog nivoa prešlo na nacionalni – sada je trebalo da sa ostalim članovima i članicama Upravnog odbora brinem o 150 učeničkih parlamenata koje obuhvata Unija srednjoškolaca Srbije. Posle isteka mandata u Upravnom odboru pomislila sam da je vreme da odem, ali se tako dogodilo da sam ipak ostala, ali u drugom svojstvu – u svojstvu generalne sekretarke. U poređenju sa samim početkom , sa periodom iz 2009. godine, mogu da kažem da se promenilo to što danas imam mnogo veću odgovornost i moram da vodim računa o mnogo važnijim stvarima. Nekad sam mogla da budem vođena intuicijom, ali sada to više ne smem sebi da dozvolim. Na primer, zaista je velika obaveza brinuti o 100 srednjoškolaca koji dođu na jedan nacionalni sastanak i tome slično.

Ne morate da budete deo UNSS ili nekog drugog srednjoškolskog poduhvata, ali je važno da se nečim bavite. To može da bude aktivizam ili sport, može i nešto sasvim drugo. Pokrenite priču, a dalje će priča pokretati vas!

***

35. Beogradski Ignite na kojem su aktivni mladi iz Srbije prenosili svoja inspirativna iskustva o borbi za inkluzivno društvo održan je u sredu, 25. maja 2016. godine, u prostoru Impact Hub-a (Makedonska 21, Beograd).

U Srbiji zabrinjava velika nezaposlenost i neaktivnost mladih – čak 43,3% mladih u Srbiji je nezaposleno. Međutim, aktivnim odnosom prema sopstvenom razvoju i razvoju društva doprinos mladih od neprocenjive je vrednosti. Šestoro mladih ljudi koji se svakodnevno aktivno zalažu za društvo jednakih mogućnosti su, uz prevod na znakovni jezik i u pristupačnom prostoru, u dinamičnim petominutnim nastupima sa publikom podelili ideje o tome koja je uloga mladih u borbi protiv predrasuda, razvoju inkluzivnog obrazovanja, rušenju prepreka na koje nailaze osobe s invaliditetom, brizi o starijima, socijalnom preduzetništvu, promociji rodne ravnopravnosti, itd.

Kristina Marjanac je studentkinja Ekonomskog fakulteta i Fakulteta dramskih umetnosti na Univerzitetu u Beogradu. Članica je Unije srednjoškolaca Srbije, a ono što radi smatra važnim jer doprinosi unapređenju položaja mladih i uključuje ih u proces donošenja odluka. Kristinin najveći uspeh je to što je uhvatila život u svoje ruke, ostala odlučna da se bori i pita i, kako kaže, odolela potencijalnoj pasivizaciji. Njen najveći izazov je da bude promena koju želi da vidi. Kristina sebe opisuje kao hiperaktivnu osobu, a na Beogradski Ignite je donela priču o srednjoškolskom aktivizmu i formiranju lokalne bečejske Unije, koje je podrazumevalo suzbijanje jaza između različitih nacionalnosti i inkluziju osoba sa smetnjama u razvoju.