Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Miodrag Počuč (Blog o socijalnom uključivanju)

Nadavno sam učestvovao u Grundtvig projektu – „eMpower – Municipalities enabling the citizens“ (http://www.empower.lu) u realizaciji luksemburške organizacije Info-handikap, u maju 2013. godine, u Luksemburgu. Podržali su ga Evropska komisija i program doživotnog učenja (Lifelong Learning program), a angažovano je oko 20 učesnika/ca iz 11 zemalja Evrope.

Cilj projekta bio je da učesnici sagledaju načine planiranja, metode i procedure u oblasti pristupačnosti na opštinskom nivou u Luksemburgu, te steknu nova znanja i razmene iskustva. Radionice su realizovane na različitim lokacijama, a svakoga dana razgovaralo se o dizajnu za sve, pristupačnim radnnim mestima, izgradnji pristupačnog okruženja, turizmu za sve, kao i pristupačnom transportu (prevozu), te pristupačnim informacijama i komunikaciji.

Grad Luksemburg ima zapažene rezultate u svim pomenutim oblastima. Ipak, ono što je ostavilo poseban utisak na mene jeste pristupačnost javnog okruženja i sistema javnog prevoza. Saobraćajni sistem predstavlja jednu od ključnih karika u lancu kretanja ljudi, pa je značajna pažnja posvećena obezbeđivanju pristupačnog javnog (spoljašnjeg) okruženja. Na taj način stvorene su mogućnosti da ljudi različitih sposobnosti pristupe odgovarajućim sistemima prevoza – odnosno, stvoreni su neki od osnovnih preduslova za socijalnu inkluziju.

Spoljno okruženje i javni objekti osmišljeni su tako da u najvećoj mogućoj meri olakšaju kretanje ljudi da bi brzo, lako i jednostavno, s pomagalima ili bez njih, s prtljagom ili bez njega stigli do svih stanica, stajališta različitih vidova prevoza i nastavili putovanje.

Javni gradski prevoznik ima obavezu da obezbedi pristupačan javni prevoz za SVE putnike, bez obzira na njihove sposobnosti ili godine starosti. To podrazumeva da SVI putnici imaju jednake mogućnosti da samostalno koriste vozila javnog prevoza i usluga prevoza. To je naročito značajno za grupe korisnika s izraženom otežanom mobilnošću i/ili komunikacijom, budući da zbog eventualne neprilagođenosti sistema javnog prevoza oni mogu biti isključeni iz saobraćaja.

Vozila javnog prevoza u Luksemburgu su, u najvećem broju slučajeva, univerzalno pristupačna, obavezno niskopodna i opremljena odgovarajućim automatskim rampama na srednjim vratima, koje omogućavaju nesmetan ulaz/izlaz osobama koja koriste invalidska kolica ili neki drugi vid pomagala, roditeljima s malom decom u dečijim kolicima, putnicima s prtljagom, starim osobama i slično.

Usluge u javnom prevozu (autobuskom ili železničkom) su pretežno univerzalne i osmišljene tako da svako može samostalno da razume i koristi informacije o kupovini karata ili realizaciji prevoza (uključujući i osobe s oštećenjem vida i/ili sluha, turiste koji ne govore lokalni jezik). Takav model obezbeđen je uvođenjem odgovarajućih audio-vizuelnih-taktilnih sredstava komunikacije izmedju prevoznika, vozila i putnika, pomoću monitora koji se nalaze u svakom vozilu. Primera radi, na monitorima se pokazuje broj linije, nazive stanica na datoj liniji, trenutnu lokaciju vozila, pa čak i vreme za koje će se stići na datu stanicu.

Pristupačan javni prevoz (u skladu sa konceptom “dizajn za sve”) u osnovi NE podrazumeva postojanje zasebno prilagođenog vozila i sa specijalnim režimom kretanja van zvaničnog reda vožnje (vozilo koje se koristi samo i isključivo za prevoz osoba s invaliditetom). Međutim u Luksemburgu, ono ipak postoji kao dodatna usluga koja se pruža za one korisnike koji iz određenih, opravdanih razloga imaju zahtev za prevozom po sistemu od vrata do vrata (door to door servis). U osnovi, taj specijalizovani (alternativni) servis funkcioniše po pozivu (call a bus) – telefonom, sms porukom ili mejlom.

(…)

Tekst “Iz drugog ugla” Miodraga Počuča u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.