Vlada Republike Srbije
Transkript govora Zorice Atić na 29. Belgrade Ignite-u “Uključi se 2” (21. oktobar 2014., Mixer House, Beograd)
Da li ste se nekad zapitali šta je to samohrano roditeljstvo, ko su samohrani roditelji? U našem sistemu socijalne zaštite nije jasno formulisan pojam samohranog roditeljstva, mnogo je češći izraz “jednoroditeljska porodica”. Ova populacija se ne smatra ugroženom kategorijom stanovništva, otuda o njoj nema ni statističkih podataka. Ono što je evidentno jeste da je ta grupa u ogromnom porastu i da više od njene polovine čine deca. Na različite načine se dolazi u situaciju samonhranog roditeljstva, a jedna od najčešćih u XXI veku jeste razvod, što je i moj slučaj. Mnogi će reći: mladi smo, razmaženi, sebični… Međutim, niko u brak ne ulazi sa idejom razlaza, svi ulaze sa nadom, ljubavlju, planovima za budućnost, entuzijazmom. Zato ja ne želim da popularizujem razvod, ali ću reći da sam u svom braku ostajala i opstajala sve dok je to imalo smisla, sve dok sam se nadala da će se neke stvari promeniti nabolje, verujući da je za dete najbolje i najprirodnije da živi sa oba roditelja. Vrtela sam se tako u svojim začaranim krugovima pravdanja, razumevanja, tolerisanja, praštanja, ali te promene nabolje na kraju nije bilo.
Podršku i pomoć potražila sam u Autonomnom ženskom centru. Danas njihove usluge preporučujem svim devojkama, majkama i ženama koje imaju slične probleme. Podršku mi je dala i moja majka, koja mi nije rekla da sam sama birala, da sam sama pogrešila i da sad ćutim i trpim, već mi je rekla da odlučim sama, a da su mi njena vrata uvek otvorena. Ali, nije bilo lako učiniti taj korak. Hrabrila sam se mesecima. Ipak, na kraju sam se preselila, a nakon preseljenja nije bilo vremena za samosažaljevanje i očajavanje. Bilo je hiljadu tekućih problema koje je hitno trebalo rešavati, a jedna od najurgentnijih situacija je bila upis deteta u vrtić. Otišla sam u lokalni vrtić u koji sam i sama išla kao mala, objasnila sam svoju situaciju i pitala šta mi je potrebno za upis deteta. Rečeno mi je da je konkurs uskoro, za mesec dana – za njih uskoro – i da tada donesem potrebnu dokumentaciju. Sutradan sam se vratila sa pitanjem da li u mojoj situaciji dete ima neku prednost prilikom upisa. Rekli su mi da nisu sigurni. I umesto da se u okviru svoje ustanove sami raspitaju, dali su mi telefon neke službe da to sama učinim. Na taj telefon se danima niko nije javljao, kasnije sam čula da je koleginica na bolovanju. Vremena za gubljenje nije bilo, pa sam ja pozvala nadležnu ustanovu – Sekretarijat za dečiju zaštitu. Nećete verovati, na moje pitanje odgovor je bio krajnje jasan i jednostavan: kao zaposlena majka u procesu razvoda i staratelj deteta, imala sam pravo da odmah i van konkursa upišem svoje dete u najbliži vrtić. Za to su mi bila potrebna samo četiri papira, od kojih sam tri već imala. U roku od nekoliko dana, moje dete je zaista i bilo upisano u taj vrtić i tu je provela više od godinu dana, odlično se socijalizujući u novoj sredini.
Želim da ilustrujem u kojoj meri smo neinformisani i koliko mnogo toga zavisi samo od nas samih. Slična situacija se ponavljala i u Centru za socijalni rad i u mnogim drugim službama na koje sam bila, po prirodi stvari, upućena. Danas mi je potpuno jasno da niko tu nije bio zlonameran. Ali je isto tako jasno da masa tih službenika ne barata potrebnim informacijama, dok je, s druge strane, mnogo njih koji su apsolutno nezainteresovani da rešavaju naše pojedinačne slučajeve, pogotovo ukoliko odstupaju od nekog šablona. A pošto to nisam mogla da promenim, oslonila sam se na to da sve što moram da uradim – moram sama. I hoću sama. Nema šaltera sa koga me nisu makar jednom vratili uz one čuvene reči: “To nije u našoj nadležnosti. Ne možemo mi da rešimo vaš problem. Obratite se Centru za socijalni rad. Obratite se sudu. Obratite se SUP-u.” U prevodu: “Obratite se bilo kome, osim meni”. Međutim, sa svakim novim osvojenim pravom, sa svakim novim osvojenim šalterom, raslo je moje samopouzdanje, a popravljala se i moja životna situacija.
Ono što želim da vam poručim jeste da ne odustajete posle prvog NE. Informišite se, borite se za sebe, zato što jedino pravo koje niko ne može da nam ospori niti da ga oduzme jeste pravo da se borimo za sebe i za svoju porodicu. To zaista niko neće učiniti umesto nas. Ja sada jesam samohrana majka i živim sa svojom srećnom i zdravom sedmogodišnjom devojčicom u nevelikom mestu, ali sa ogromnim planovima za budućnost.
***
Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije je i 2014. godine, u saradnji sa udruženjem “Srbija u pokretu”, obeležio Međunarodni dan borbe protiv siromaštva uspešnom realizacijom Beogradskog Ignite-a posvećenog temama socijalnog uključivanja. Tako je 29. Belgrade Ignite pod naslovom “Uključi se 2” – održan 21. oktobra 2014. godine u beogradskom Mixer House-u – bio prilika da se brojni prisutni gledaoci inspirišu na borbu protiv predrasuda kroz petominutne nastupe osam sjajnih prezenterki koje se svakodnevno suočavaju sa raznovrsnim izazovima inkluzije. Publika je, uz prevod na znakovni jezik, mogla da sazna više o temama brige o starijima, samohranog roditeljstva, socijalnog preduzetništva, socijalnog uključivanja nakon izlečenja od bolesti zavisnosti, inkluzije mladih sa problemima u ponašanju, inkluzivnog obrazovanja, života osoba s invaliditetom, aktivizma i solidarnosti.
Zorica Atić rođena je 1972. godine u Beogradu. Po obrazovanju i struci je istoričarka umetnosti. Članica je teorijske sekcije ULUPUDS-a i saradnica je Društva konzervatora Srbije. Živi u Grockoj i samohrana je majka jedne devojčice. Zorica od juna 2012. godine radi u Centru za kulturu Grocka, najpre kao stručna saradnica i kustos, a potom i kao urednica programa. Piše autorske tekstove i predgovore za potrebe Centra. Sarađuje sa medijima, obrazovnim ustanovama i ustanovama kulture.
Zorica Atić veruje u snagu pojedinca i smatra da je posvećenost kulturi, naročito onoj koja je namenjena deci i mladima, ulaganje u budućnost svake uspešne zajednice i države.
pdf [3 MB]
Napiši komentar