Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Kristina Drini (Blog o socijalnom uključivanju)

Zovem se Kristina Drini. Drini, ne Drina, ne Drinić, već Drini. I ne, ne znam poreklo svog prezimena, ali zasigurno znam da nije italijansko. Sa svojih 25 godina života nikada nisam čula da još neko, sem moje porodice i rođaka, nosi ovo prezime.

Zbog svoje specifičnosti, ovo prezime uvek je privlačilo pažnju i otvaralo pitanja. Ja sam bila stidljivo romsko dete, koje je odrastalo u takoreći disfunkcionalnoj porodici sa ocem alkoholičarem, u jednom prigradskom naselju, i ovakva vrsta pažnje u osnovnoj školi nije nešto što sam željno iščekivala i čemu sam se radovala.

Sećam se časova nemačkog jezika. Nastavnik se vrlo interesovao za moje prezime i na skoro svakom času postavljao mi je pitanja u vezi sa mojim poreklom, što je pratilo i povremeno podsmevanje od strane vršnjaka iz odeljenja. Na samom početku septembra, pred polazak u peti razred, ozbiljnije sam se razbolela i izostajala sa časova skoro pet nedelja, pa sam propustila priliku da se odmah upoznam sa novim nastavnicima. Drugarica mi je prenela da su nastavnici komentarisali moje izostanke i sarkastično ih povezivali sa mojim prezimenom i poreklom – Romkinja, naravno, nije redovna i odgovorna učenica.  Ova zapažanja i pitanja su u meni postepeno razvijala ne samo odbojnost prema sopstvenom identitetu, već gradila i jaku želju za promenom porekla i imena. Za mene su sve te situacije u školi bile neprijatne i stresne. Otvarale su vrlo lična pitanja, koja tada nisam bila spremna da delim sa drugima, jer su me činila ranjivom i drugačijom… IZLOŽENOM.

Moram da priznam da mi je značila podrška nastavnice istorije, koja je na podrugljive komentare vršnjaka, isticala kao prednost mog prezimena lakoću sa kojom bi ga stranci izgovarali, jer zvuči svetski. Međutim, ona je time jačala moju naklonost prema istoriji i njoj kao osobi, ali nažalost ne i ka samoj sebi. Svest o tome da sam Romkinja sa čudnim prezimenom i da moram više da se trudim i pokažem da ipak vredim, pratila me sa drugim strahovima i nesigurnostima tokom odrastanja. Trudila sam se da sakrijem svoju “porodičnu priču”, svakodnevicu ispunjenu svađama, bukom i drugim neprijatnostima koje su bile posledica očevih opijanja. Trudila sam se, kad god sam mogla, da sakrijem svoje poreklo, jer za dvanaestogodišnju Kristinu Drini, biti Romkinja značilo je biti manje vredna – manje pametna, manje lepa, manje kul! Ne sećam se tačno kada, ali verovatno već sa sedam godina, počela sam da skraćujem nokte sama. Nisam sigurna kada i zašto mi je grickalica postala jako važna, ali pretpostavljam da ima veze sa težnjom da se urednim noktima branim od onih ljudi koji Rome znaju i zamišljaju kao one sa crnim pod noktima, ali ne od igranja ili rada, kao kod drugih, već samo zato što su Romi. Grickalica za nokte mi je pružala sigurnost i činila da se osećam dobro u svojoj koži.

Ovo su bili izazovi Kristine Drini tokom odrastanja. Danas sam student master studija pedagogije na Filozofskom fakultetu. Neke stvari se nisu promenile. Moje prezime i dalje izaziva pažnju i ponekad mora da se ponovi, jer je neobično, ali sada su sva ona osećanja odbojnosti i želje za promenom imena nestala. Nisam sigurna kako je do toga došlo. Možda zbog toga što sam imala priliku da upoznam uspešne Rome i Romkinje i čujem njihove priče koje su me osnažile.

(…)

Tekst “Izložena” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.