Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Transkript govora Milanke Lane Nikolić na 31. Belgrade Ignite-u “Moje društvo voli razlike” (27. april 2015., Mixer House, Beograd)

Želja mi je da vam objasnim da su mladi sa hendikepom prosto – mladi, da nemate čega da se plašite i da je hendikep nešto što treba da shvatite „najopuštenije“ na svetu. Često se lome koplja oko toga da li treba koristiti termin „hendikep“ ili „invaliditet“, pa vas upućujem na sajt Udruženja studenata sa hendikepom, gde možete pročitati zašto je ispravan termin „hendikep“.

Mladima sa hendikepom ne treba da se divite, da tapšete i da se čudite. Mladi sa hendikepom rade isto što i vi – svakodnevno dajete sve od sebe, zar ne? – i tu nema ništa neobično.

„Jao, pa ti si super!” – Ovo je rečenica koju redovno slušam kad me neko upoznaje. Ako se usudi da priđe, pošto imam štake, malo se čudi, pa kaže: „Jao, pa ti si super!“ To je obično znak da nije očekivao da sam super, jer imam hendikep. To je loš znak, nemojte to da govorite.

„Je l’ si slomila nogu?“ – Ovo je omiljeno pitanje baba u prevozu (nek mi oproste starije dame), koje se plaše.

„Vidi, mama, kako ona hoda!“ – Omiljena konstrukcija koju koriste deca. Ovom prilikom pozivam mame, tate, bake, deke i sve koji vaspitavaju decu, da ih upute da to ne rade, jer se osobe sa hendikepom osećaju jako loše kad im se neko javno obrati na takav način.

„Tako si mlada, a imaš štake!“ – Uobičajena žalosna konstatacija kad me neko vidi. „Imaš 23 godine, a imaš štake, jao, jadno dete, šta ti se desilo?“ Ništa mi se nije desilo. Moje štake su nešto što ja volim i što je deo mog tela, što računam kao deo moga „ja“. Kad biste mi uzeli štaku, to bi bilo isto kao da ste mi odsekli ruku. Tu nema ničeg lošeg ni tužnog. Ukoliko neko želi da proba moje štake, može to da uradi u svako doba, ali mora da me pita, jer je to osnovna kultura: nikada ne uzimajte nečije pomagalo, nikad se ne naslanjate na nečija kolica samo zato što vam je zabavno.

Ne treba nikada da pomažete na silu, jer osoba sa hendikepom najbolje zna kako da joj pomognete. Dakle, ne smete da priskačete u pomoć i da ubacujete nekoga u autobus, jer to nije lepo, a to meni rade.

„Je l’ ti daju nešto ’džabe’ jer imaš hendikep?“ – Ne daju nam ništa džabe, ništa ne dobijamo pro bono. Obično plaćamo više nego drugi, jer osobe sa hendikepom baš često plaćaju taksi, parama koje nemaju (…).

Neko je pre svega osoba, a potom osoba sa hendikepom. Ovo je veoma važno razumeti, zato što se hendikep često povezuje sa time da ste zahvaljujući njemu ostvarili neki uspeh, a to nije tačno. Hendikep, u većini slučajeva, može da vam bude pogon ili ga možete shvatiti kao veliku prepreku. U suštini, on nije prepreka, već treba da na njega, u krajnjem slučaju, gledate kao na nešto lepo.

„Mi nemamo mnogo osoba sa hendikepom, nisam ih nigde video!“ – Nadam se da među vama nema mnogo onih koji ovako misle. Nije tačno da nemamo osobe sa hendikepom – imamo ih mnogo, ali nemamo pristupačan Beograd, nemamo prilagođene zgrade i javne prostore. Ima mnogo osoba sa hendikepom, potrudite se da ih vidite i da im se ne čudite, već da im se obradujete.

„Želim da budem human/a i pomogem osobi sa hendikepom.“ – Ukoliko pomognete osobi sa hendikepom, niste humani i niste bolja osoba. Svako od vas u svakom trenutku može da postane osoba sa hendikepom, pa nemojte sebe da posmatrate kao Supermena, jer ne biste voleli da se nađete u toj situaciji.

„A kako ću sad kući?“ – Ključno pitanje kad izađete u provod, a osoba ste s hendikepom. Ne koristite gradski prevoz, kombi je već otišao, vraćate se taksijem koji treba da platite parama koje nemate… Zato u većini slučajeva i ne odete na neki događaj ili kod prijatelja, jer kako ćete to da platite?

„Imaš dečka?! Ima li i on hendikep?“ – Hendikep ne određuje ljubav. Mnoge osobe sa hendikepom imaju dečka ili devojku, ali ljudi to ne podrazumevaju. Ako imate partnera, onda se podrazumeva da i on ima hendikep. Svojim primerom mogu da vas uverim da hendikep zaista ne sprečava ljubav, da ljubav ne vidi granice, da hendikep ne može da bude izgovor i da nikad i nije.

„Da li bi volela da nemaš hendikep?“ – Naravno da bih, kao i svaka osoba sa hendikepom, pretpostavljam. Poenta je u tome da ne bih volela ako bi to značilo da sam promenjena kao osoba. Ako ja ne bih bila ista ja – neka, hvala.

***

31. Beogradski Ignite, pod naslovom “Moje društvo voli razlike”, održan je 27. aprila 2015. godine u beogradskom Mikser House-u, u organizacji UG “Srbija u pokretu” i uz podršku Mreže prijatelja inkluzivnog obrazovanja, Fondacije za otvoreno društvo, Centra za interaktivnu pedagogiju i Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije.

U prijateljskoj i neformalnoj atmosferi, deset prezentera/ki je u dinamičnim petominutnim nastupima publici predstavilo lične priče o obrazovnoj i socijalnoj inkluziji. Tako su posetioci Ignite-a, uz prevod na znakovni jezik, mogli da se upoznaju sa značajem neprekidnog sticanja novih znanja bez obzira na životno doba, svakodnevnim životom mladih sa hendikepom i dece sa smetnjama u razvoju, odlučnošću mladog Roma da stekne obrazovanje, poduhvatom vršnjačke podrške mladima obolelima od raka, budućnošću inkluzivnog obrazovanja i asistivnim tehnologijama, borbom protiv predrasuda o rodnom identitetu, kao i socijalnim uključivanjem kroz filmsku umetnost.

Milanka Lana Nikolić je rođena 1991. godine. Diplomirala je Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu. Na istom fakultetu pohađa i master studije. Završila je Školu veb novinarstva, a trenutno pohađa Novinarsku školu. Piše za Internet magazin “Kultur kokoška”, gde i uređuje tekstove. Saradnica je u emisiji “Indeks” na Radiju 202.