Vlada Republike Srbije
Piše: Miodrag Počuč (Blog o socijalnom uključivanju)
Pristupačnost je karakteristika onog okruženja ili predmeta koji omogućava da svako može s njim da uspostavi vezu i da ga koristi lako, bezbedno i zdravo. Imajući to u vidu, jedan od ključnih aspekata planiranja i projektovanja pristupačnosti jeste ispunjavanje kriterijuma bezbednosti i zdravlja za sve ljude, shodno njihovim karakteristikama. Svaki prostor, objekat, predmet ili uređaj koji dizajniramo za svoje potrebe, treba da bude bezbedan za sve. Okruženje koje svakodnevno koristimo, i prostor i predmeti, ne smeju da nam ugrožavaju zdravlje.
Najveći broj ljudi će, kada pomenete bezbednost i pristupačnost u istom kontekstu, najpre pomisliti na užasno strmu rampu koju nije moguće savladati. Takve pojmove, međutim, treba shvatiti u širem kontekstu. Posledice po bezbednost i zdravlje ljudi zbog pogrešnog planiranja i dizajniranja okruženja mogu biti pogubne. Navešću tri primera.
Prvi. Statistika beleži da je Srbija u samom evropskom vrhu po broju saobraćajnih nezgoda, u kojima pogine oko 1.000 ljudi godišnje. U proteklih 30 godina na taj način izgubili smo skoro jedan manji grad, a povređeno je više od 15.000 osoba/godišnje. Mnoge danas imaju trajni invaliditet ili zdravstvene poteškoće. O tome koliko su nam putevi nebezbedni (čitaj nepristupačni) govori i činjenica da se materijalna šteta na dobrima (vozilima, robi, opremi), troškovi lečenja i osiguranja usled saobraćajnih nezgoda, mere milionima evra.
Deo problema zbog kojeg nam putevi sve više liče na rulet, jeste i u dizajnu puteva, raskrsnica, krivina, signalizacije, osvetljenja, neodgovarajućih materijala od kojih se prave, lošeg održavanja… Znak “crna tačka” koja obeležava opasnu deonicu puta, na primer, ne znači ništa drugo nego prebacivanje odgovornosti na drugoga, jednako kao i upozorenje “pazi klizav pod” koje neopravdano često viđamo u javnim objektima. Umesto što se bavimo posledicama, trebali bismo, zapravo, postaviti ključno pitanje – zašto je određena deonica puta uopšte “crna tačka”? Šta se čini da ona to ne bude? Nemanje novca za rekonstrukcije omiljeni je odgovor nadležnih, ali to ne sme biti izgovor? Rekonstrukcija je svakako jeftinija od života ili nečijeg narušenog zdravlja!
Drugi primer. Prema pojedinim evropskim direktivama, procenat zelenih površina na teritoriji grada treba da iznosi između 20 i 30 odsto. Procenjeno je da takva količina zelenih površina u dovoljnoj meri čuva zdravlje građana, naročito onih koji imaju poteškoće s astmom, bronhitisom… U Novom Sadu zelene površine zauzimaju nešto više od 4 odsto. Trendovi planiranja i dizajniranja prostora u našim gradovima, nažalost, o tome ne vode računa. Nekada je, međutim, to bila obaveza – red pešačkih staza, red zelenila s drvoredima koji sprečavaju i buku, zatim, red kolovoza. Danas se zelene površine žrtvuju za nova parking mesta. Umesto da saobraćaj prilagođavamo postojećem gradu, njegovim prostornim karakteristikama i njegovim stanovnicima, mi grad i ljude u njemu pokušavamo da prilagodimo saobraćaju.
Primer treći. U Novom Sadu je proteklih nekoliko godina poginulo 18 ljudi u 4 požara. Opravdana medijska buka koja se podigla posle nesreće u diskoteci “Kontrast” nije ostvarila željene efekte. Kao da ništa nismo shvatili i naučili. Mnoge stambene zgrade, a navodim primer za onu u kojoj stanujem, nemaju aparate za gašenje požara, kućišta za hidrante su prazna jer su creva pokradena. Hodnici, zakrčeni viškom nameštaja, sprečavaju brzu evakuaciju, protivpožarne stepenice ili alternativni putevi ne postoje, a alarmi već odavno nisu u funkciji. Instalacije stare tridesetak godina niko ne pregleda. Ako se tome doda i činjenica da u zgradi ima najviše starih lica, male dece, ali i osoba sa invaliditetom, različitih fizičkih i senzornih osobina, opravdana je bojazan da se u slučaju požara neće moći bezbedno evakuisati iz zgrade. A u ulicu u kojoj se ona nalazi ne mogu ući vatrogasna kola zbog mnogobrojnih nepropisno parkiranih automobila…
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar