Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Milan Stojiljković (Blog o socijalnom uključivanju)

I kao kada roditelji vaspitvaju svoje dete, tako smo se i mi trudili da kroz aktivnosti utičemo na svest meštana o životnoj sredini i omladinskom aktivizmu prvenstveno, ali smo ih na putu do toga dosta „razmazili“ pa su nakon svega krenuli da od nas očekuju mnogo toga. Na kraju nas, čini mi se, više doživljavaju kao javno-komunalnu službu nego udruženje građana. Jeste, mi radimo za njih i lokalnu zajednicu, ali sve ima granice.

Napravljen je park, teren za odbojku na pesku i uređeno par drugih lokacija, ali bi trebalo da se sve te lokacije i održavaju, a ne postoji organizovani odvoz smeća u Donjoj Toponici, a kamoli organizovano održavanje javnih površina. Nekada, kada su sela bila puna života i kada se taj živalj bavio poljoprivredom i stočarstvom, te javne parcele su licitirane na zborovima građana, te bile košene za ishranu stoke. Danas, kada u celom selu postoje jedva dve krave, ne postoji ni potreba za tim. Vremenom, kako se budila svest o nekim stvarima koje proklamujemo našim radom, i zahtevi meštana postali su raznovrsniji, pa smo često bili pitani: „Ovde vam porasla trava!“, „Jedna klupica vam počela da se lomi“, „Je l’ ste vi videli da vam se jedna kanta napunila otpadom, treba da je ispraznite“… Situacija definitivno postaje ozbiljna. Majka je sa dvoje dece u parkiću. Dok se deca igraju u pesku ona sedi na klupici i puši. Na prethodnoj akciji sa volonterima smo pokosili celi park, ali nam je ostala trava oko klupica koja je naglo porasla i sada je gospođi do kolena. Njoj naravno nije problem da sedi tako. Kada smo prošli pored parka ona je dobacila: „Što ne iščupate ovu travu!?“  I, šta da radim? Priđem, iščupam travu za manje od pet sekundi i odem i onda razmišljam, razmišljam i razmišljam… Gospođa, mlada gospođa , iz parka nema osećaj da je lepo učiniti nešto za svoje okruženje i zajednicu.  Te večeri sam dobio i sms poruku da jedan meštanin želi da mu počistimo travu ispred kuće na kraju sela.

Jedini izlaz i rešenje bilo je sazvati, preko Saveta građana sela, zbor i meštanima objasniti suštinu postojanja naše nevladine organizacije, onima koji ne razumeju, a takođe i ponuditi rešenje za dati problem. Sreća, brzo smo zajedničkom diskusijom došli do rešenja, a to je da angažujemo jednog meštanina, oca dvoje dece, bez primanja u kući, koji će kositi četiri javne površine u selu: Park dobre nade, kod spomenika kulture, igralište i oko Doma kulture. Vlasnik lokalne kompanije se ponudio da kupi trimer za košenje trave i problem je rešen. Doduše, i danas ne postoji organizovani odvoz smeća iz sela, ali je jedan veliki korak svakako učinjen. Ima tu još posla, naravno. Čoveka koji je radio plaćali su meštani, a on je bio angažovan preko jedne firme koja je održavala seosko groblje. I tako, svi srećni, rešismo delić problema, a Morava je i dalje Tužna umesto Južna. U narednom periodu bi trebalo da se reši odvoz smeća jer nema nikakve logike da ga ne bude.

(…)

Tekst “JKP Kobra” Milana Stojiljkovića u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.