Kad imate kvalitetan proizvod – imaćete i tržište : Inkluzija

Piše: Dragoslav Ranđelović (Blog o socijalnom uključivanju)

Rođen sam u jednom planinskom selu Južne Srbije gde sam i odrastao sa svojim roditeljima, koji su se bavili nekom skromnom poljoprivredom i stočarstvom.

Nakon završene srednje škole, u potrazi za boljim životom, kao i većina mladih sa sela bio sam primoran da krenem put grada u susret boljem životu, što je, razume se, podrazumevalo odlazak u prestonicu. Radio sam 6 godina razne fizičke poslove i moja ideja o boljem životu u gradu je počela da bledi.

U tom periodu mog razočaranja slučajno sam video konkurs Ministarstva unutrašnjih poslova za rad u prestonici, konkurisao sam i dobio posao, nakon toga i zasnovao porodicu, što je otprilike značilo ostvarenje nekog životnog sna jednog deteta sa sela. Međutim skučenost prostora u gradu na koju ja nisam navikao dovela je do toga da sam na moju inicijativu dobio posao u jednom manjem mestu u blizini mog rodnog sela, ovu moju odluku je dosta mojih prijatelja osudilo, ali ja sam u podsvesti imao nekakve planove za bavljenje poljoprivredom u mom selu i za ostvarivanje dodatnih prihoda za razvoj i unapređenje života moje porodice.

Zbog obaveza na poslu nisam bio u mogućnosti da pomažem roditeljima oko njihovog načina bavljenja poljoprivredom, u međuvremenu moji roditelji su prestali da se bave stočarstvom i nastavili samo sa nekim sitnijim ratarstvom, a konfiguracija našeg sela kao i usitnjenost parcela nije bila adekvatna za ratarsku obradu, što je na nekom dugoročnom planu ukazivalo da će zemljište koje posedujemo početi da zarasta u korov kao i veći deo zemljišta u našem selu.

Razmišljajući kako da to sprečim odlučio sam da krenem da se i ja bavim poljoprivredom, ali u nekom novom pravcu u odnosu na dosadašnje bavljenje ne samo mojih roditelja, već i ostalih meštana u selu koji su se uglavnom bavili proizvodnjom samo za svoje lične potrebe sa nekim skromnim viškovima tih proizvoda za prodaju i ostvarivanja prihoda, što je i rezultiralo stvaranjem jedne slike da je bavljenje poljoprivredom u našem selu čist promašaj i gubljene vremena.

I dok su svi ostali videli samo jednu veliku prazninu u svemu ovome, ja sam uvideo šansu za dodatnom zaradom. Moja ideja je bila da na imanju koje posedujemo u selu podignem voćne zasade. Kako je selo bogato izvorima, planirao sam da do svakog tog voćnjaka dovedemo vodu za navodnjavanje i instaliramo sistem “kap po kap” i tako stvorim jedan komforan ambijent za uspešno bavljenje voćarstvom, a time i ostvarim dodatnu zaradu. Međutim, ova moja avantura u startu se mogla uporediti sa slepim čovekom koji je izašao u razgledanje prirode: osim moje ideje i imanja koje smo posedovali, za realizaciju mog projekta nisam imao ni znanje ni novac. I tako, sa osnovnim znanjem za bavljenje ovim poslom i nekim skromnim budžetom krenulo se u realizaciju projekta.

Najpre smo na jednoj parceli podigli zasad šljive čačanke i kruške viljamovke, a onda sam, interesujući se za ovu oblast i čitajući po raznim forumima, došao do ideje da podignemo zasad dunje, pa je onda došao i zasad lešnika.

Korak po korak, u skladu sa finansijskim mogućnostima, nakon podignutih zasada došla je na red i izgradnja rezervoara za akumulaciju vode kapaciteta 17 m3, pa onda i instalacija creva za vodu do svih parcela koje su zasađene voćem, kao i do onih koje su bile u planu da budu zasađene. Sav ovaj rad zasnivao se isključivo na upotrebi sirove fizičke snage bez korišćenja nekih mašina, iz razloga što niti sam takve mašine posedovao niti sam ih mogao priuštiti, pošto je sav dostupan novac korišćen za kupovinu sadnog materijala i materijala za sistem za navodnjavanje.

Taman kada su voćnjaci počeli da daju prve prihode, koje sam iskoristio za kupovinu nekih osnovnih pomagala za obradu u voćnjacima, poput motorne prskalice, trimera…, usledila je jedna izuzetno sušna godina koju nisam uspeo da pobedim navodnjavajući voćnjake običnim crevom, jer je to zahtevalo dosta vremena koje je meni manjkalo zbog mog posla. Počeo sam ozbiljno da razmišljam o instalaciji sistema “kap po kap” i taman kada sam koliko-toliko obezbedio sredstva za taj sistem, usledila je jedna veoma kišovita godina koja je u velikoj meri uništila seoski put, tako da nisam mogao običnim putničkim vozilom da dođem do svog sela. Bio sam primoran da odložim kupovinu sistema “kap po kap” kako bi obezbedio neko adekvatno terensko vozilo kojim bih mogao da dođem do sela i svojih voćnjaka, tako da se moj sistem “kap po kap” završio samo na predračunima koje sam prikupljao od raznih firmi, ali sam bio zadovoljan i time što sam kupovinom terenskog vozila uspeo da olakšam putovanje do voćnjaka.

Kupovinom terenskog vozila pružile su mi se nove mogućnosti, te sam podigao i zasad malina, pošto sada imam čime da vršim prevoz plodova do otkupne stanice, a ne da zavisim od vremenskih uslova, jer prilikom svake kiše put postaje blatnjavi teren za off-road vožnju.

Na sajtu opštine Vladičin Han saznao sam za konkurs Fondacije „Ana i Vlade Divac“ i nakon konsultacija sa kontakt osobom odlučio sam da apliciram. Kada sam obavešten da sam prošao prvi krug, a nakon izlaska komisije na teren, da su mi i odobrena sredstva i da im se mnogo dopala moja priča i moj projekat, shvatio sam da se moj rad napokon isplatio i da je Fondacija “Ana i Vlade Divac” jedina koja je to do sada prepoznala. Dobijanje granta za mene nije samo finansijska podrška, već i moralna, koja mi je u sprovođenju mog projekta itekako bila potrebna u pojedinim trenucima, tako da je moj slepi avanturista sa početka priče napokon bio na putu ozdravljenja.

(…)

Tekst “Kad imate kvalitetan proizvod – imaćete i tržište” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.