Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Marija N. Popovski (Blog o socijalnom uključivanju)

Na jednom od grupnih susreta mladih dve devojke su tokom pauze povele neformalni razgovor. Jedna od njih se raspitivala o iznajmljivanju stanova, druga je guglala i zapisivala brojeve telefona. „Hm, ne mogu, ne odgovara mi cena“ … „Ovo je ok, ali neće cimerki odgovarati lokacija“ … „Uglavnom je sve skupo, u svakom delu grada. Kada platim kiriju, šta će mi ostati“. Dalje saznajem da još večeras može da boravi u prethodno iznajmljenom stanu i da već sutra ne zna gde će.

Na kraju završa sa „Ma, snaći ću se, ne bi mi bio prvi put da ostanem na ulici“.

Mladi ljudi u Srbiji se suočavaju sa mnogim izazovima o čemu svedoči statistika, a brojni pojedinačni slučajevi sa kojima se susrećemo svakoga dana je potvrđuju. Problem nezaposlenosti, zatim produženo ostajanje u roditeljskom domu i nedostatak lične i finansijske autonomije onemogućavaju započinjanje samostalnog života i predstavljaju samo neke od izazova sa kojima se suočava populacija mladih. Međutim, u širokoj grupi mladih postoje podgrupe čija je životna situacija, usled različitih životnih okolnosti, dodatno usložnjena. To je i slučaj sa mladim ljudima koji su značajan deo svog života proveli na alternativnom staranju. Šta to u praksi znači?

Iz brošure „Zdravlje je za svakoga“

To znači da su ovi, sada već mladi ljudi, u određenom trenutku svog detinjstva bili izmešteni iz svojih bioloških porodica i ostali bez roditeljskog staranja. Izmešteni su, najčešće, jer biološka porodica više nije bila mesto koje pruža sigurnost, ljubav, toplinu, osećaj pripadnosti. Izmešteni su kako bi se zaštitila njihova bezbednost i kako bi im se osigurali uslovi za zdrav rast i razvoj. Alternativno staranje podrazumevalo je smeštaj u okvire domske zaštite, a češće u hraniteljske porodice. Novo okruženje trebalo je da omogući sigurnost i zaštitu, koje bi trebalo da pomogne u integrisanju prethodnog životnog iskustva i zarastanju emocionalnih rana koje odvajanje od biološke porodice nosi. U tom okruženju mnogi su stasavali, prelazili iz detinjstva u period mladosti, proživljavali najburnije promene na ličnom planu, odgovarali na pitanja „Ko sam ja“? „Odakle dolazim“? „Gde idem“?

Međutim, alternativni smeštaj je ograničenog trajanja. Domaći normativni okvir kaže da se usluga smeštaja obezbeđuje deci do navršenih 18 i mladim osobama do navršenih 26 godina, odnosno do završetka školovanja i radnog osposobljavanja. Najznačajnija tranzicija koja čeka ove mlade ljude jeste napuštanje sistema staranja i iskorak u samostalan život.

Foto: Centar „Jaki mladi”

Šta za mlade znači napuštanje staranja?

Tranzicija u samostalan život nije laka ni za one koji imaju razvijenu mrežu podrške, porodicu koja stoji iza njih i stabilnu bazu kojoj mogu da se vrate. Za one koji nemaju ništa od ovoga ili imaju vrlo oskudno, situacija je mnogo teža. Iako znaju da će u određenom trenutku napustiti sistem staranja, kada taj trenutak dođe, sa njim najčešće dolazi i bujica najrazličitijih osećanja. Neki mladi suočeni su sa strahom, neizvesnošću, osećaju se nespremnim za samostalan život. Česti su oni koji se plaše samoće, marginalizacije, isključivanja, osećaju se ostavljenim i izneverenim. Drugi razumeju da je došlo vreme da samostalno brinu o sebi, ali su u strahu i neizvesnosti jer nisu pripremljeni za samostalan život. Treći jedva čekaju da napuste sistem staranja jer imaju lični doživljaj da im staranje nije bilo ni potrebno i da su oduvek mogli sami, čak i onda kada nakon napuštanja sistema nemaju gde da odu ni kome da se obrate za pomoć. Ono što ipak važi za sve jeste da su ishodi osamostaljivanja bolji, što je mreža podrške mladoj osobi razvijenija.

Šta sistem socijalne zaštite nudi ovim mladima?

Obezbeđivanje stanovanja, stabilnih prihoda i zapošljavanja kao i održavanje mreže kontakata i odnosa sa osobama od poverenja jesu ključni izazovi za ovu grupu mladih. Najveći problem sa kojim se mladi suoče na samom početku samostalnog života jeste problem stanovanja, pa tako mnogima poput devojke sa početka priče, nije strano da im nakon izlaska iz sistema staranja ulica bude dom, dok se, kako sami kažu, ne snađu.

Sistem jeste donekle mislio i na ove potrebe mladih, pa je tako na nacionalnom nivou propisao uslugu stanovanja uz podršku, koja je namenjena i kategoriji mladih koji se osamostaljuju. Međutim, ova usluga nije jednako dostupna svima, što znači da nemaju svi kojima je potrebna mogućnost da je iskoriste. Pored toga, sistem donekle ima uvid u teškoće sa kojima se mladi suočavaju kada izađu sa staranja. Tako na primer, ovoj grupi mladih u Beogradu omogućena je jednogodišnja materijalna podrška u cilju podrške osamostaljivanju. Ali, to je podrška koja postoji u Beogradu. Za one koji se osamostaljuju negde u unutrašnjosti Srbije, materijalnu pomoć mladi mogu dobiti samo ako ispune uslove koje ispunjavaju korisnici novčane socijalne pomoći.

Kada se mladi iz različitih delova Srbije nađu zajedno, ova „beogradska podrška“ deluje veoma frustrirajuće za one iz drugih delova zemlje, budući da se nalaze u istim ili sličnim životnim situacijama, a da su veoma različito podržani od strane sistema. Stoga često upućuju pitanja „Zašto i mi ne dobijamo novac?“, „U čemu je mladima iz Beograda teže u odnosu na nas iz unutrašnjosti?“, „U Beogradu su veće šanse za zaposlenje, zašto njima pomoć, a nama ne?”, „Da li je onda rešenje da se preselimo u Beograd ako hoćemo pomoć?“

Sa druge strane, koliko god ova „beogradska podrška“ delovala stimulišuće i podržavajuće za mlade, u praksi im je dostupna samo dok ne pronađu posao, a maksimalno godinu dana. Ovakvo rešenje dovodi i do situacije da su mladi demotivisani da u periodu od godinu dana nakon izlaska iz sistema staranja traže posao. Odrednica „dok ne pronađu posao“ je ono što je problematično u ovom rešenju, jer iskustva iz prakse pokazuju da ovoj kategoriji mladih nije najveći problem da pronađu posao, koliko da ga zadrže. U tom kontekstu, ukoliko se mlada osoba koja prima pomoć zaposli, odmah prestaje da dobija materijalnu podršku. Neretko ostane bez posla već nakon mesec–dva, i onda se nađe na rubu egzistencije. Da ne bi preuzimali ovaj rizik, mladi najčešče odlučuju da tokom godine kada primaju pomoć ne traže posao. Zašto tako brzo ostaju bez posla je važno pitanje i druga tema kojom ćemo se baviti u nekom od narednih tekstova.

Dakle, rešenje koje jeste značajno za mlade, može da doprinose njihovoj pasivizaciji, jer se čini da se nakon izlaska iz sistema alternativnog staranja i dalje vrte u sistemu socijalne zaštite, primajući pomoć ili nastojeći da je dobiju.

Foto: Centar „Jaki mladi”

Na čemu je potrebno raditi i šta nam kažu mladi?

Da bi napustili alternativno staranje, mladi moraju da budu dobro pripremljeni, kako njihova tranzicija u samostalan život ne bi bila mnogo teška. Istraživanja* pokazuju da se u domaćem sistemu planiranje napuštanja staranja dešava kasno, da najčešće postoje planovi za otpust mladih iz domova ili hraniteljskih porodica, a vrlo retko planovi emancipacije koji obuhvataju sticanja znanja i veština potrebnih za samostalan život. Usled nedostatka psihosocijalne podrške, pravovremenog usmeravanja, pomoći u pronalasku smeštaja i zaposlenja, mladi koji napuštaju sistem staranja suočavaju se sa rizikom da postanu pasivni primaoci socijalne pomoći, zavisni od podrške društva, nespremni i neohrabreni da razvijaju i koriste svoje pune potencijale.

Dugogodišnje ulaganje u decu i mlade bez roditeljskog staranja zaslužuje da se vodi računa o tome gde mladi odlaze nakon napuštanja staranja. U Srbiji ne postoji sistemska evidencija o mladima koji napuste staranje, niti o ishodima njihovog samostalnog života. Ovu evidenciju bi zajedničkim snagama mogao da prikuplja kako sistem socijalne zaštite kroz svoju redovnu godišnju statistiku, tako i sistem zapošljavanja koji upravo ovu grupu mladih svrstava u kategoriju teže zapošljivih lica. Ove informacije najčešće imaju samo vaspitači u domovima, hranitelji ili druge odrasle osobe koje su tokom staranja izgradile odnos poverenja sa njima i koje su na osnovu ličnog odnosa ostale u kontaktu sa mladima. Dakle, važno je raditi na uspostavljanju međusektorkse saradnje i umrežavanju sistema socijalne zaštite, zapošljavanja i obrazovanja kako bi se izvršila evidencija, a zatim i pružila adekvatna i pravovremena podrška svim mladima koji se osamostaljuju iz sistema alternativnog staranja. Pored toga, mladi su saglasni da je neophodno posebnu pažnju posvetiti ranom planiranju pripreme mladih za osamostaljivanje, ali ne samo formalno već suštinski**. Oni rešenje vide u uvođenju posebnih programa podrške za mlade koji se osamostaljuju koji bi bili zasnovani na psihosocijalnoj podršci, povezivanju sa potencijalnim poslodavcima i sticanju nedostajućih znanja i veština.

Kako bi se prevenirala pojava da se mladi nakon izlaska iz staranja i dalje vrte u sistemu socijalne zaštite, neophodno je u sistem socijalne zaštite uvesti posebnu uslugu za mlade koji se osamostaljulju i to tako da se intenzitet podrške smanjuje povećanjem stepena autonomije mladih. Ovaj modalitet bi mogao biti primenjen i kada je u pitanju materijalna podrška, tako što bi se povećanjem stepena finansijske autonomije mlade osobe umanjio iznos materijalne podrške. Na taj način bi mladi osećali da su podržani na putu svog osamostaljivanja, što je za njih od najvećeg značaja.

——-

*Analiza položaja mladih koji napuštaju sistem alternativnog staranja
Burgund, A. (2016) Uticaj ličnih i sredinskih faktora na mlade u procesu pripreme za napuštanje alternativnog staranja – doktorska disertacija. Beograd: Fakultet političkih nauka.

**Nijemčević Popovski, M., Tanasijević, J., Tanasković, N. (2020) Vršnjačko istraživanje o napuštanju alternativnog staranja. Beograd: SOS Dečija sela Srbija

***

Tekst „Kad izađeš iz sistema, a vrtiš se u istom” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Marije N. Popovski možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.