Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Relja Dereta (Blog o socijalnom uključivanju)

Da li ste svesni da ako, recimo, od ovog trenutka ne odvojite svega pola minuta dnevno koliko ćete inače ukupno provesti unoseći vodu u svoj organizam, možda već naksutra biste umrli?

Meni je ovo fascinantno – svaki dan, u opsegu jednog ili dva minuta, može da se desi aktivnost koja menja, pa i spašava živote. Nekad je to navika, nekad potreba, nekad oba. I apsolutno sam uveren da velika većina nas izgubi barem 10ak takvih minuta dnevno na pogrešnu stvar.

S druge strane, neke važne stvari traže više vremena – jedan sat, dva, pet, deset. Svaki dan. Ovakve stvari, i gubljenje ovoliko vremena, nam je već poznatije.

U mojoj biografiji na dnu ovog bloga piše čime se bavim, ali ako bih to malo šire formulisao, jedna od glavnih stvari za kojima tragam je kako da što više nas aktivizmu uspešno pristupi na oba spomenuta načina: s jedne strane, kao nečemu što svako može da radi minut-dva dnevno, nečemu uobičajnom kao pranje zuba, i time promeni i sebi i drugima živote, a sa druge strane kao nečemu što nam može uzeti i par sati svaki dan, a nekome postati i životni poziv. Ovo traganje će u velikoj meri biti tema ovog bloga.

Jako mi je zanimljivo ko sve sebe (ne) smatra aktivistom, šta uopšte znači baviti se aktivizmom, šta nas sve motiviše i sprečava da se aktiviramo. Dobar način da malo pročačkamo ova pitanja je kroz sledeći poziv:

Postoji način kako da tvoj grad do prekosutra uveče bude gotovo potpuno čist. Sve što je potrebno je da kada izađeš iz kuće sa sobom poneseš jednu kesu i sakupiš par otpadaka usput, a dok to radiš možeš i da okreneš jednog-dva prijatelja, motivišeš ih na ovu akciju i zamoliš ih da proslede ideju dalje. I tako svaki dan od sada pa nadalje.

Kako ste reagovali na ovaj poziv? Da li osećate ovo kao svoju odgovornost? Hoćete li krenuti u akciju ili ne, i šta vas je motivisalo/sprečilo u tome?

Da bude jasno, ovo nije nikakva osuda ako vam je reakcija ,,Ovo nije moj posao!” i slično. Ja koji već neko vreme želim da uradim ovako nešto, stalno odlažem tih jednostavnih minut-dva. Prosto, okolnosti su takve da većina nas ovakvu akciju ne smatra, to jest suštinski ne oseća svojom odgovornošću. Trenutno.

Jer, ako pogledamo, promena u fizičkom ponašanju prilikom sprovođenja ove akcije je minimalna, zar ne? Ovde se više radi o promeni ličnog stava – da li sam ja neko ko treba tako nešto da radi, kakvu poruku šaljem ljudima oko sebe dok to radim? U tom grmu čuči uspavani zec.

(…)

Tekst “Kako do naksutra ne umreti i pritom očistiti svoj grad, a sve to u dva minuta dnevno” Relje Derete u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.