Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Dražen Zacero (Blog o socijalnom uključivanju)

Priča koja inspiriše i daje nadu da mladi u Srbiji mogu da se izbore sa previsokom stopom nezaposlenosti.

Nezaposlenost mladih je veliki problem kod nas, u regionu pa i u celoj Evropi.

Primera radi, postaje izazov i za Nemačku koja ima najmanju stopu nezaposlenosti među mladima. Naime, malo je prilika za posao za opštu populaciju, a kamoli za mlade koji teže dolaze do posla jer imaju manje iskustva i manji socijalni kapital.

U pomenutom slučaju Nemačke, postoji koncept da nijedna mlada osoba ne treba da bude duže od 3 meseca van školovanja, prakse, stažiranja, volontiranja ili zaposlenja. Ali dešava im se da mladi sve češće stažiraju, uzimaju ponovno stažiranje, volontiraju na više mesta, ponovo upisuju i drugi program studija, sve, samo ne dolaze lako do zaposlenja. Zahvaljujući dakle stažiranjima, volontiranjima i sl. cifre se prepokriju i statistički sve deluje lepo. Na ovo mi je ukazao direktor nemačke fondacije za decu Agapedia koji je veliki pobornik dualnog obrazovanja koje je aktuelno u Nemačkoj i verovatno će se uvesti i kod nas u Srbiji, ali zavisi od krajnje političke odluke i realnih mogućnosti. Ideja dualnog obrazovanja je da mlada osoba nekoliko meseci uči praktično, kroz rad, praksu, pa nekoliko meseci teorijski. Konkretno u federalnoj jedinici Baden-Virtemberg u Saveznoj Republici Nemačkoj, režim je 3 meseca u nekoj kompaniji, 3 meseca u školi.

Zanimljivost kod Nemačke u oblasti obrazovanja je i ta što kod njih postoji onoliko obrazovnih sistema koliko ima federalnih jedinica, imaju dakle mnogo ministara prosvete i teže je postići konsenzus, pa ako su se oni oko toga složili verovatno se radi o dobrom rešenju za obrazovanje mladih.

Evropska komisija je donela meru za povećanje zapošljivosti mladih koja se naziva Garancija omladini (za više o tome na engleskom od strane same Evropske komisije klinknuti: Šta je garancija omladini?)

Ideja te mere je pored ostalog da država subvencioniše i podstiče kompanije da zapošljavaju mlade, da im obezbeđuju programe praksi i volontiranja i td. Takoreći i ovde je ideja da mlada osoba ne provede duže od 3 meseca bez neke obuke, prakse, zaposlenja ili obrazovanja. Koliki su privredni kapaciteti Srbije i da li naše kompanije mogu to da isprate, pitanje je.

Zanimljiva stvar koju sam čuo o zapošljavanju kod nas je da je manjkavost našeg sistema aktivnih mera zapošljavanja ta što mi na zapošljavanje gledamo kao socijalnu kategoriju, a ne ekonomsku. Koliko ste puta čuli na nekoj porodičnoj slavi ovako nešto: „Oni su se uzeli, dete na putu, treba da nađemo neki ozbiljan posao za mladoženju, dete mora od nečega da živi dok je majka na porodiljskom“ i td.

Štaviše, u svom nazivu zapošljavanje sadrži upravo ministarstvo koje se bavi socijalnom politikom, a ne ekonomijom i privredom.

Meni lično se sviđa što se uzima u obzir socijalna potreba građana/ki prilikom zapošljavanja, ali u svojoj krajnosti to je na ušrtb kvaliteta rada, pa često čujemo žalbe na račun zaposlenih, a sve otuda što se tu osoba zaposlila primarno iz potrebe za novcem jer ne mogu baš svi da rade ono što vole.

I tu bih da ispričam jedan slučaj i ovaj blog učinim potpuno cool i šarenim.

Sticajem prilika upoznao sam jednog tihog i povučenog momka. Da nije njegove razgovorne sestre koja ga baš voli, ne bih imao pojma da je on prvak Srbije u vožnji skejta (skejtbording, eng. skateboarding). Toliko je skroman da kada je izašao članak u novinama o njemu, nije nikome ni rekao, nego mu je brat slučajno naleteo na članak.

Zove se Danilo, ima 23 godine, studira na Rudarsko-geološkom fakultetu i iz Subotice je.

Kao dete susreo se sa nekom krntijom od skejta, gurali su ga stariji brat i sestra. Kada je zavoleo skejt, prvo ga je pozajmljivao i učio da vozi. Posle mu je otac kupio prvi skejt, neki jeftin, a kada su shvatili da jeftin skejt može da se lako polomi i da nije bezbedan, dobio je svoju prvu kvalitetnu dasku.

Vežbao je vožnju iz strasti i zabave i vremenom se prijavio na takmičenje i dogurao do prvaka Srbije u vožnji skejta. Tada se pojavio i sponzor, a to je važno jer profesionalno voziti skejt nije ni malo jeftino, jer se svakakve vratolomije izvode sa tom daskom, lome se.

Postoje i neke letnje škole skejta, ali vrlo amaterski organizovane, prosto lokalni skejter kaže zainteresovanim roditeljima da dovedu decu od tad do tad i onda im pokazuje kako da stoje na dasci, kako da održavaju ravnotežu i neke lakše trikove. Simpatično je kada klinci sms-om posle pitaju kako ovo i kako ono da urade. Danilo uvek odgovara na sms-ove i kada daska više nije za profesionalnu upotrebu on je da nekome ko može još nekoliko meseci da je koristi pošto neće da je lomi naskačući na razne benkove, rampe, stepenice, rukodržače i sl.

(…)

Tekst “ Kako igru pretvoriti u posao?” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.