Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Nadežda Satarić (Blog o socijalnom uključivanju)

Više od 10 nedelja zaredom imamo priliku da gledamo TV šou „Ja mogu sve“ na Prvom kanalu Javnog servisa Srbije. Glavni akteri u ovom muzičko-scenskom spektaklu su deca uzrasta 7 do 14 godina i ljudi stariji od 60 godina.

Iako nisam gledala sve emisije od početka, ovaj program ne propuštam od pre mesec i po dana, kada sam, listajući kanale u potrazi za zanimljivim sadržajem, naišla na onaj gde su na sceni devojčica Kristina i gospođa Mirjana – plešu, kao da su to godinama unazad zajedno radile. Potom Mira i Bole, Bend i vokali, grupa „Do poslednjeg daha“.

Bila sam preplavljena oduševljenjem i mislila:

• Bože, kakav fenomenalan spoj mladosti i ogromnog iskustva…
• Kakva zajednička energija na sceni izbija kod svih učesnika!
• Sa kojom lakoćom i virtuoznošću scenskog pokreta izvode članovi grupe “Do poslednjeg daha” (10 njih za koje kažu da su skupa stari ukupno 761 godinu).
• Kako publika u studiju zdušno aplauzima nagrađuje svakog učesnika, bio mlađi ili stariji, i kako zajedno sa njima peva.

Oduševljenje kod mene nije splasnulo ni posle 6 zaredom, od ukupno 11 do sada prikazanih emisija (zaključno sa 17. januarom 2016. – druga polufinalna emisija), a evo i zašto:

1. Zato što su autori i režiseri emisije kroz ključnu zajedničku tačku koja spaja učesnike dve međusobno veoma udaljene generacije, pesmu i ples, pokazali i iz nedelje u nedelju nam pokazuju kako se zapravo može doprinositi smanjenju jaza među generacijama. Učesnike u emisiji posmatramo kroz ono šta ih spaja, a ne kroz ono šta ih razdvaja. Gledamo kako se sjajno uklapaju mladalačka energija dece sa jedne strane i iskustvo starijih sa druge i proizvode zajednički entuzijazam, razdraganost i lepršavost i time nam poručuju da oni zaista zajedno mogu sve.

2. Zato što je ovo odličan način umanjenja, a kod nekih i eliminacije uvreženih najčešćih predsrasuda i stereotipa prema starijima, od strane ne malog broja dece, mladih, a i pojedinih sredovečnih ljudi:

• da su stariji ljudi „oni čije vreme je prošlo“,
• da nisu sposobni da uče i primaju nova znanja i stiču nove veštine,
• bolesni, senilni i depresivni,
• beskorisni i na teretu su društvu…

3. Zato što je ovo poziv i primer mnogim starijima koji su izgubili samopouzdanje da se ne povlače iz života, da se ne izoluju, već da „oslobode glavu briga, oslobode srce straha“ i uključe se u društvo gde će pružati koliko mogu, a uzimati koliko im treba i tako živeti sa dostojanstvom i ličnom ispunjenošću. A verujem da je nekim starijima pravi lek gledanje i uživanje u ovom šou programu.

(…)

Tekst “Kako jedan TV šou doprinosi smanjenju jaza između generacija” Nadežde Satarić u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.