Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Relja Dereta (Blog o socijalnom uključivanju)

Oduvek su mi bili fascinantni ljudi koji su bili apsolutno rešeni od svoje šeste godine da će jednog dana biti doktori, i onda zaista postanu doktori i bude im super do kraja života. Ovaj tekst nije namenjen njima.

Kao diplomirani japanolog, postao sam instruktor argentinskog tanga. Dok budemo čekali da ova rečenica dobije smisla (a načekaćemo se), nabrojao bih par predmeta koje bih voleo da sam imao u osnovnoj i srednjoj školi: kako da pronađeš šta voliš da radiš, kako da budeš što bolji i srećniji u svom radu, kada da prepoznaš da li je vreme da opet kreneš u potragu. Šta da radimo u odsustvu ovih predmeta?

Pada mi na pamet jedna ekipa srednjoškolaca koja je prošle godine pokrenula projekat besplatne škole stranih jezika za svoje vršnjake. Do sada je organizovano tri kruga upisa, i kurseve je pohađalo nekoliko stotina učenika. Za organizovanje kurseva, pored toga što je svaki polaznik sebi fotokopirao materijal za nastavu (cena otprilike kao jedan izlazak na kafu), je potrošeno nula dinara. Kako su to uspeli?

Za početak, predavači na kursu su studenti Filološkog fakulteta kojima jako znači predavačko iskustvo. Naime, regularna praksa u okviru studija, koja podrazumeva držanje po kojeg časa u osnovnoj ili srednjoj školi, nije ni blizu dovoljna za sticanje realnog uvida u to da li neko želi da radi u prosveti. Dakle, ovaj projekat je za njih prilika da steknu daleko realniji uvid u to šta znači podučavati strani jezik. Pritom, opština im daje i potvrdu o učešcu na projektu, što sve zajedno čini više nego dovoljnu motivaciju za svakog studenta koji iole želi da radi na sebi.

S druge strane, prostorije je obezbedila škola, jer vikendom učionice zjape prazne. Imamo prostor, imamo predavače, a možete pretpostaviti da nije bilo teško pronaći i srednjoškolce koji žele da pohadaju besplatne kurseve stranih jezika.

Kompletnu organizaciju projekta je samostalno sprovela ranije spomenuta ekipa srednjoškolaca, od obezbeđivanja prostorija i pronalaženja i komunikacije sa predavačima do koordinacije stotine učenika-polaznika i dežurstva tokom časova – organizatorima nije bilo teško ni da subotom od 9 ujutru pa do popodnevnih časova dežuraju u VI beogradskoj gimnaziji gde su se održavali časovi, kao i da na smenu i sami pohađaju neke od kurseva.

Kako je sve ovo povezano sa onim preko potrebnim predmetima sa početka teksta?

Često pitam srednjoškolce koliko puta ih neko u toku dana u školi pita “A šta vi želite?” i odgovor uglavnom oscilira negde izmedu “nikad” i “jako retko”. Ovom prilikom su oni sami sebi postavili to pitanje i sproveli svoj odgovor – organizovali su obrazovanje kakvo oni žele!

Meni je ovo fenomenalno iz više razloga – prvo, svaki polaznik škole jezika je u isto vreme i polaznik onog kursa otkrivanja čime bi se bavio u životu. Mene je odlazak na aikido otvorio ka japanskom jeziku, koji sam toliko zavoleo da sam zbog njega upisao studije japanskog (i još uvek ga volim uprkos nastojanjima studija da mi pošteno upropaste tu ljubav). Isto tako, ko zna koliko će tih učenika na časovima španskog, francuskog, japanskog i ostalih jezika biti inspirisano da se sutra bavi nečime vezano za te jezike i kulturu. Da ne spominjem da su se neki od organizatora projekta pronašli u samom procesu organizovanja, i jako su motivisani da se više posvete aktivizmu.

(…)

Tekst “Kako praktično napraviti školu kakvu ste oduvek želeli” Relje Derete u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.